Потцењени рудари у граду духова

Бор – Борани живе у потпуном нескладу са ценом свог бакра. Да је производња у њиховом комбинату бар онолика колика је била у време санкција и бомбардовања, борски камарати и топионичари били би спокојнији и ведрији. Плате би им биле трипут више него сада, а не би било нинервозезбог приватизације њиховог комбинатакоја се већ дуже од две године саплиће на тендерима. Са бољом и стабилнијом производњом, а могли би да произведу чак пет пута више него у овом часу и свепродају за девизе, лакше би се пронашао и прави пословни партнер за најперспективније српско предузеће.

Али, није како би у Бору (и Мајданпеку) желели, а како је било деценијама, када се овде производило и до 150.000 тона бакра и више десетина тона племенитих и ретких метала. И када се у извозу зарађивало више од 300 милиона долара.

Крнтија до крнтије

Бакар јесте на цени, али су рудари и њихов рудник потцењени. Колико и зашто, и како стварно живе сада – покушали смо да сазнамо од њих самих. Посетили смо их на површинском копу рудника „Велики Кривељ”.

Багеристу Драгана Милетића (51) и возаче тешких камиона – кипера (носивости 180 тона) Жељка Младеновића (36) и Ненада Миловановића (31), затекли смо на завршетку радне смене, у кишном дану, поред грдосија којима управљају. Кажу да, буквално, немају чиме да раде. Сва механизација овде је дотрајала, старија је од двадесет година. Све крнтија до крнтије. Већ ове јесени треба да се нађе у старом гвожђу. Наравно, уколико стигну нова возила, као што је планирано.

– Има руде свуда уоколо, али одавно немамо чиме да је копамо, и у томе је највећа невоља борског комбината – каже Милетић. –Сви се секирамо и због дотрајалих машина и због тога што ни новима, уколико стигну, више неће имати ко да управља. Многи врхунски мајстори узели су отпремнине и отишли за бољим зарадама. Штета. Више смо производили и зарађивали чак и када је цена бакра била седам пута нижа.

Младеновић и Миловановић немају шта да додају изјави најстаријег кривељског багеристе. Штета је, веле, што се не користи изузетна прилика за већу производњу и добру зараду. Не могу да схвате како то и одговорним људима у држави није јасно. Зарађују између 30.000 и 33.000 динара месечно, али премало према напору и ризику. Премало да би било довољно за њих и чланове њихових породица.

Багериста Драган живи у шесточланом домаћинству у једнособном стану од 37 квадрата. Са њим и његовом супругом су зет и кћерка са двоје деце. Супруга не ради, а зет и кћерка тек што су почели неки приватни посао. Жељко живи у породици са шест чланова. Поред њега, његове супруге и двоје деце, са њима су и његови отац и мајка. Само једна плата. Свакодневно путује до села Горњане. У руднику ради још десетак његових сељана. Сви се муче. Ненад је неожењен. Живи са мајком и оцем у селу Бучју, удаљеном 12 километара од Бора. Сви живе од Ненадове плате.

Слагали их на аутопуту

Прекаљени багериста, чија машина „марион” једним захватом подиже око 12 кубика руде или јаловине, жали што овако добре цене није било онда када је Бор производио 150.000 тона бакра, пет пута више него данас.

– Где би нам био крај – каже сетно. – Или, још би боље било да данас имамо ондашњу производњу. Али, држава се упетљала, заводила овде принудну управу. Од новембра 2001. године о свему одлучују у Београду, а наше стручњаке, светског угледа, више нико ништа не пита. Зато нам је пропао тендер, а вероватно ће пропасти и други. Немамо акције, иако смо најстарије и некада најуспешније српско предузеће. Људи се чуде зашто га држава уопште продаје. Зашто нам држава не изда кредитну гаранцију, па да сами производимо и управљамо сопственим комбинатом. Могли смо да тражимо и добијемо кредит. Јер, траже га и сви који желе да нас купе.

Багериста Милетић не може да прежали што Бор није добио обећани кредит од 30 милиона долара, што су га владини функционери, пре четири године, обећали борским рударима у време њиховог протеста на аутопуту.

– Био сам тада тамо и сигурно се не бисмо разишли да кредит званично није обећан, са званичним потписима. Али, слагали су нас. Чуо сам да бисмо од повећане производње, уз помоћ тог кредита, зарадили 600 милиона долара чистог профита. У Бору би се сада живело боље него икада.

Петоро у страћари

Бор је наставио да тоне. Производња је драстично опадала, мајушне зараде су још и касниле, месецима. Тек крајем прошле године плате су се стабилизовале и увећале. Држава је у међувремену, плаћала социјални мир дајући рударима субвенције из државног буџета. Плаћала их је за нерад, а они су само тражили кредит да купе механизацију, да би могли да раде и зараде, и за себе и за државу.

Трагови беде видљиви су и сада, на све стране. Није лако ни онима који су у минуле четири године узели отпремнине и отишли из предузећа. Већина је истрошила ону недоличну цркавицу, од 100 до 200 евра за годину стажа. Комбинат је у минуле четири године напустило 4.500 радника, а да је у Бор стигао онај обећани кредит, не би било толиког отпуштања. Било би више посла за више људи.

Вероватно би и Жика Јовић, возач „Политикиног” дописника, по задатку, имао сада пристојан стан. Он је сада приморан да се, и после 30 година стажа, злопати у једној страћари, са још пет чланова породице. Био је цењени аутодизаличар у руднику док није, несрећом, тешко повредио ногу. Морао је да промени посао и добије нови са много мањом платом. Становао је најпре у једној страћари, изнад старог борског копа, док није прорадило клизиште. Нови принудни смештај добио је у напуштеној старој згради основне школе „Трећи октобар”. У пола једне учионице живи цела његова породица. Простор мањи од 40 квадрата. У тој згради је још седам радничких породица. Неприлично за некада моћни Бор. Многи још немају праве станове. Живе и у страћарама поред кривељског гробља.

На улици у Бору срели смо познатог овдашњег угоститеља Миодрага Младеновића. Власник је кафића „Либертас”, првог приватног у Бору. Каже да се његов град много умртвио, а у прилог таквој тврдњи наводи како је некада за један дан зарађивао колико данас зарађује за месец дана.

Нико никада није ни сањао да ће Бор и Борани то доживети.