Са син­герицом пре­ко мин­ског поља

– По­диг­нем 140 ква­дра­та, до пло­че, и зо­ве ме пр­ви ком­ши­ја. Ка­же, до­шли су ба­ге­ром и сру­ши­ли зи­до­ве. Сва­ке но­ћи су ру­ши­ли по се­дам–осам срп­ских ку­ћа. Ле­те­ле су у не­бо. Та­ко су се љу­ди по­че­ли исе­ља­ва­ти из За­дра. Ка­да се за­вр­ши­ла школ­ска го­ди­на скла­ња­ли су де­цу и од­ла­зи­ли, оста­вља­ју­ћи сву сво­ју имо­ви­ну. Чим би оти­шли ку­ће су па­ље­не, да се не­ма­ју где вра­ти­ти. И мо­ја је срав­ње­на са зе­мљом. Би­ло је мно­го те­шких и муч­них ис­ку­ста­ва, али сам срећ­на што ме мо­ји при­ја­те­љи хр­ват­ске на­ци­о­нал­но­сти ни­кад ни­су из­да­ли и из­не­ве­ри­ли, на­про­тив они су ме са­чу­ва­ли – на­гла­ша­ва на­ша са­го­вор­ни­ца, пра­ве­ћи ја­сну ли­ни­ју из­ме­ђу љу­ди и не­љу­ди ма ко­је ве­ре и на­ци­је би­ли.

Тре­ба до­да­ти да је не­кад у овом дал­ма­тин­ском гра­ду, на оба­ли Ја­дран­ског мо­ра, жи­ве­ло око 11.000 Ср­ба што је би­ло 14 од­сто укуп­ног ста­нов­ни­штва, на под­руч­ју це­ле оп­шти­не 26.000, а оста­ло, пре­ма не­ким по­да­ци­ма, тек две хи­ља­де.

– Од јед­них сам бе­жа­ла, дру­ги су ми по­мо­гли да пре­ко мин­ских по­ља и ки­ше гра­на­та иза­ђем из гра­да и стиг­нем до вој­ног аеро­дро­ма „Зе­му­ник”, ко­ји ми је био шан­са за спас. Но­си­ла сам са со­бом оно нај­ва­жни­је, ме­ни нај­вред­ни­је. На­жа­лост, у Бе­о­град сам до­шла са­мо са ши­ва­ћом ма­ши­ном ко­ју ни­сам ис­пу­шта­ла из ру­ку, оста­ло је не­ко узео – кон­ста­ту­је Ве­сна, док се при­се­ћа гол­го­те кроз ко­ју је мо­ра­ла да про­ђе пре не­го што је 21. де­цем­бра кро­чи­ла на тло Ср­би­је у ла­ко­ва­ним са­лон­ка­ма, је­ди­ном што је има­ла од обу­је.

Че­ти­ри ду­га ме­се­ца Ве­сни­ни ро­ди­те­љи, се­стра и бра­ћа ни­су зна­ли где је и да ли је жи­ва. Ве­за је ус­по­ста­вље­на тек ка­да је сти­гла код уја­ка у Сур­чин.

– Имам још два бра­та и се­стру. Би­ли смо ра­су­ти по хр­ват­ским гра­до­ви­ма. Се­стра је ра­ди­ла као шеф ра­чу­но­вод­ства но­вин­ске ку­ће у За­гре­бу, је­дан брат је жи­вео у Спли­ту, дру­ги у Об­ров­цу. Из­вла­чи­ли смо се ка­ко је ко мо­гао. Ро­ди­те­љи су, бе­же­ћи пред „Олу­јом”, 4. ав­гу­ста 1995. кре­ну­ли с из­бе­гли­ца­ма из Кни­на. Би­ли су у ко­ло­ни ко­ја је бом­бар­до­ва­на. Ма­ма је сти­гла пет да­на пре та­те. По­гу­би­ли су се. Све је би­ло та­ко стра­шно. Сре­ћом, на ме­не ни­је ни мен­тал­но ни фи­зич­ки оста­ви­ло тра­га – на­гла­ша­ва на­ша са­го­вор­ни­ца, ко­ја се це­лог жи­во­та бо­ри­ла уз по­моћ кро­јач­ког ме­тра и ма­ка­за, све­сна да и у вре­ме кон­фек­ци­је има оних ко­ји же­ле оде­ћу скро­је­ну по ме­ри.

– Ујак ми је омо­гу­ћио бес­пла­тан сме­штај и до­зво­лио да ра­дим у ње­го­вој ку­ћи. За 10 да­на има­ла сам ред љу­ди ко­ји су че­ка­ли. У ја­ну­а­ру су ми ну­ди­ли по­сао за раз­не бу­ти­ке и пла­ту од 500 ма­ра­ка, ка­да су ви­де­ли шта умем да ра­дим. Ни­сам хте­ла јер сам зна­ла да ћу нај­ви­ше мо­ћи са­ма.

Код уја­ка је оста­ла три и по ме­се­ца и за­хва­ли­ла се на го­сто­прим­ству. Пре­шла је да жи­ви при­ват­но у Ба­тај­ни­ци, што му­ште­ри­ја­ма ко­је су же­ле­ле да им баш она узме ме­ру ни­је би­ло пре­пре­ка. Уда­ла се, за­сно­ва­ла по­ро­ди­цу. Од др­жа­ве, чи­је др­жа­вљан­ство је до­би­ла, ни­кад ни­шта ни­је тра­жи­ла, сем што је по­ре­зе ре­дов­но пла­ћа­ла. Узда­ла се у се­бе, и са­да по­ред ма­ле ко­фер ши­ва­ће ма­ши­не, с ко­јом је сти­гла у срп­ску пре­сто­ни­цу, има још 10 про­фе­си­о­нал­них ши­ва­ћих ма­ши­на, ко­је је ку­по­ва­ла одва­ја­ју­ћи од уста, и три за­по­сле­не кро­ја­чи­це ко­је ра­де за­јед­но с њом. Ње­не кре­а­ци­је су ви­ђе­не на мод­ним ре­ви­ја­ма ши­ром све­та, ба­ви се из­ра­дом ба­лет­ских ко­сти­ма, по­ма­га­ла је у ре­а­ли­за­ци­ји мно­гих филм­ских сни­ма­ња и по­зо­ри­шних пред­ста­ва из­ра­дом ко­сти­ма за глум­це и пле­са­че. 

Ве­сна Три­фу­но­вић је, ка­ко и са­ма на­гла­ша­ва, пре све­га мај­ка че­тво­ро де­це, два сту­ден­та, јед­ног гим­на­зи­јал­ца и нај­мла­ђе сед­мо­го­ди­шње ћер­ке ко­ја на је­сен кре­ће у шко­лу.