Sa sin­gericom pre­ko min­skog polja

– Po­dig­nem 140 kva­dra­ta, do plo­če, i zo­ve me pr­vi kom­ši­ja. Ka­že, do­šli su ba­ge­rom i sru­ši­li zi­do­ve. Sva­ke no­ći su ru­ši­li po se­dam–osam srp­skih ku­ća. Le­te­le su u ne­bo. Ta­ko su se lju­di po­če­li ise­lja­va­ti iz Za­dra. Ka­da se za­vr­ši­la škol­ska go­di­na skla­nja­li su de­cu i od­la­zi­li, osta­vlja­ju­ći svu svo­ju imo­vi­nu. Čim bi oti­šli ku­će su pa­lje­ne, da se ne­ma­ju gde vra­ti­ti. I mo­ja je srav­nje­na sa ze­mljom. Bi­lo je mno­go te­ških i muč­nih is­ku­sta­va, ali sam sreć­na što me mo­ji pri­ja­te­lji hr­vat­ske na­ci­o­nal­no­sti ni­kad ni­su iz­da­li i iz­ne­ve­ri­li, na­pro­tiv oni su me sa­ču­va­li – na­gla­ša­va na­ša sa­go­vor­ni­ca, pra­ve­ći ja­snu li­ni­ju iz­me­đu lju­di i ne­lju­di ma ko­je ve­re i na­ci­je bi­li.

Tre­ba do­da­ti da je ne­kad u ovom dal­ma­tin­skom gra­du, na oba­li Ja­dran­skog mo­ra, ži­ve­lo oko 11.000 Sr­ba što je bi­lo 14 od­sto ukup­nog sta­nov­ni­štva, na pod­ruč­ju ce­le op­šti­ne 26.000, a osta­lo, pre­ma ne­kim po­da­ci­ma, tek dve hi­lja­de.

– Od jed­nih sam be­ža­la, dru­gi su mi po­mo­gli da pre­ko min­skih po­lja i ki­še gra­na­ta iza­đem iz gra­da i stig­nem do voj­nog aero­dro­ma „Ze­mu­nik”, ko­ji mi je bio šan­sa za spas. No­si­la sam sa so­bom ono naj­va­žni­je, me­ni naj­vred­ni­je. Na­ža­lost, u Be­o­grad sam do­šla sa­mo sa ši­va­ćom ma­ši­nom ko­ju ni­sam is­pu­šta­la iz ru­ku, osta­lo je ne­ko uzeo – kon­sta­tu­je Ve­sna, dok se pri­se­ća gol­go­te kroz ko­ju je mo­ra­la da pro­đe pre ne­go što je 21. de­cem­bra kro­či­la na tlo Sr­bi­je u la­ko­va­nim sa­lon­ka­ma, je­di­nom što je ima­la od obu­je.

Če­ti­ri du­ga me­se­ca Ve­sni­ni ro­di­te­lji, se­stra i bra­ća ni­su zna­li gde je i da li je ži­va. Ve­za je us­po­sta­vlje­na tek ka­da je sti­gla kod uja­ka u Sur­čin.

– Imam još dva bra­ta i se­stru. Bi­li smo ra­su­ti po hr­vat­skim gra­do­vi­ma. Se­stra je ra­di­la kao šef ra­ču­no­vod­stva no­vin­ske ku­će u Za­gre­bu, je­dan brat je ži­veo u Spli­tu, dru­gi u Ob­rov­cu. Iz­vla­či­li smo se ka­ko je ko mo­gao. Ro­di­te­lji su, be­že­ći pred „Olu­jom”, 4. av­gu­sta 1995. kre­nu­li s iz­be­gli­ca­ma iz Kni­na. Bi­li su u ko­lo­ni ko­ja je bom­bar­do­va­na. Ma­ma je sti­gla pet da­na pre ta­te. Po­gu­bi­li su se. Sve je bi­lo ta­ko stra­šno. Sre­ćom, na me­ne ni­je ni men­tal­no ni fi­zič­ki osta­vi­lo tra­ga – na­gla­ša­va na­ša sa­go­vor­ni­ca, ko­ja se ce­log ži­vo­ta bo­ri­la uz po­moć kro­jač­kog me­tra i ma­ka­za, sve­sna da i u vre­me kon­fek­ci­je ima onih ko­ji že­le ode­ću skro­je­nu po me­ri.

– Ujak mi je omo­gu­ćio bes­pla­tan sme­štaj i do­zvo­lio da ra­dim u nje­go­voj ku­ći. Za 10 da­na ima­la sam red lju­di ko­ji su če­ka­li. U ja­nu­a­ru su mi nu­di­li po­sao za raz­ne bu­ti­ke i pla­tu od 500 ma­ra­ka, ka­da su vi­de­li šta umem da ra­dim. Ni­sam hte­la jer sam zna­la da ću naj­vi­še mo­ći sa­ma.

Kod uja­ka je osta­la tri i po me­se­ca i za­hva­li­la se na go­sto­prim­stvu. Pre­šla je da ži­vi pri­vat­no u Ba­taj­ni­ci, što mu­šte­ri­ja­ma ko­je su že­le­le da im baš ona uzme me­ru ni­je bi­lo pre­pre­ka. Uda­la se, za­sno­va­la po­ro­di­cu. Od dr­ža­ve, či­je dr­ža­vljan­stvo je do­bi­la, ni­kad ni­šta ni­je tra­ži­la, sem što je po­re­ze re­dov­no pla­ća­la. Uzda­la se u se­be, i sa­da po­red ma­le ko­fer ši­va­će ma­ši­ne, s ko­jom je sti­gla u srp­sku pre­sto­ni­cu, ima još 10 pro­fe­si­o­nal­nih ši­va­ćih ma­ši­na, ko­je je ku­po­va­la odva­ja­ju­ći od usta, i tri za­po­sle­ne kro­ja­či­ce ko­je ra­de za­jed­no s njom. Nje­ne kre­a­ci­je su vi­đe­ne na mod­nim re­vi­ja­ma ši­rom sve­ta, ba­vi se iz­ra­dom ba­let­skih ko­sti­ma, po­ma­ga­la je u re­a­li­za­ci­ji mno­gih film­skih sni­ma­nja i po­zo­ri­šnih pred­sta­va iz­ra­dom ko­sti­ma za glum­ce i ple­sa­če. 

Ve­sna Tri­fu­no­vić je, ka­ko i sa­ma na­gla­ša­va, pre sve­ga maj­ka če­tvo­ro de­ce, dva stu­den­ta, jed­nog gim­na­zi­jal­ca i naj­mla­đe sed­mo­go­di­šnje ćer­ke ko­ja na je­sen kre­će u ško­lu.