Не постоји тајна успеха српског ватерпола

Гледајући остале екипне спортове, Филиповић има исти број медаља као и најуспешнији руски кошаркаш свих времена Сергеј Белов (7, 3, 5), а за једну је надмашио славног руског одбојкаша Вјачеслава Зајцева (10, 4, 0), седмоструког узастопног првака Старог континента. Четрнаест има и Андрија Прлаиновић, уз Филиповића најискуснији играч садашње генерације српских ватерполиста. Мимо ватерпола, наш најтрофејнији репрезентативац у екипним спортовима јесте кошаркаш Дражен Далипагић са 12 одличја, колико је освојило неколико српских ватерполиста (међу њима и данашњи селектор Дејан Савић).

Филиповић се први пут појавио у сениорској репрезентацији још на Европском шампионату у Крању 2003, са шеснаест година, али још није рекао завршну реч. Пред њим су још барем Светско првенство 2019. и Олимпијске игре у Токију 2020...

Шта је било пресудно за ову титулу европског првака?

Пресудна је била екипа, као и до сада. Као и ови људи који раде са нама, мислим на стручни штаб. Знали смо од почетка који нам је циљ, јасно зацртан и знали смо које су нам препреке до постизања истог. Оно што је пресудило је ментални склоп екипе и дисциплина коју смо показали у одсудним моментима.

Које место у вашој збирци трофеја заузима ова титула, по чему је посебна?

Прва капитенска, свакако , не рачунајући злато са Светске лиге прошле године. Посебна је по томе што сам из једне другачије улоге дошао са овим дивним момцима до истог успеха као и прошлих година. Остварили смо све победе, били беспрекорни у односу у и ван базена. То су кључни фактори поновних успеха великих екипа.

Превалили сте пут од дебитанта и најмлађег у тиму до вође генерације. Шта је нека заједничка нит у свих ових петнаестак година колико сте у националном тиму?

Систем, људи који су га давно пре нас поставили, и нас који се генерацијама држимо тог истог принципа рада, игре, посвећености свом послу и пре свега начина на који се односимо према репрезентативним обавезама.

Када би вас питали да у једној реченици објасните тајну успеха српског ватерпола, како би она изгледала?

Највећа тајна је у томе да људи и даље мисле да има некакве тајне, а тога заиста нема. Иако би сви желели да чују неки сензационалан одговор, сматрам да прави одговор лежи можда у нама а да га ни сами још увек нисмо свесни.

Лаици успехе српских спортиста по навици објашњавају талентом. Да ли можете да им објасните колико рада стоји иза једног овако вансеријског успеха?

Вишегодишњи рад кроз млађе категорије нас је довео до сениорске репрезентације. Онда су уследиле године доказивања у сениорској селекцији. Али уз толико сати рада, нама не остаје много времена за остале ствари. С тим у вези, сматрам да је за успех потребно и исто толико одрицања!

Каже се да је у спорту најтеже остати у врху. Шта вас и ову генерацију мотивише да се за сваки трофеј борите као да је први?

Не знам како, то је једноставно део нас и сви се сами мотивишемо за нове успехе, нове циљеве које желимо да достигнемо. Оно што нас искрено испуњава јесте време проведено заједно.

Похвалили сте спремност државе да више уложи у ватерполо, шта бисте сугерисали, шта је потребно да би најбољи ватерполо на свету био још бољи?

Јесам и урадићу то сваки наредни пут када држава буде урадила оно што је ова учинила у овом тренутку! Као што знамо да понекад укажемо на недостатке и мањакавости, тако знамо и знаћемо на много бољи начин да ценимо овај гест поштовања наших успеха и бриге о нашем спорту. Много је леп осећај када сте спокојни и знате да цела држава стоји иза вас!

Шта су циљеви до Токија 2020 и како их остварити?

Циљеви су остати у врху, увек! А за Токио, Токио је врхунац наших каријера, макар ове генерације. Надам се да да ћемо имати прилику и ту срећу да се на најбољи могући начин опростимо од репрезентативних капица... Но до Токија је дуг пут.