Судске пресуде „на поправном”

Неслагање у тумачењу закона ова два суда показала су се и у поступку за убиство Славка Ћурувије. Првостепени суд је сматрао да извештаји са базних станица, што се сматра кључним доказом тужилаштва, нису законити јер полиција о одузимању тих дискова није издала потврду. После два укидања решења о издвајању ових важних доказа, Апелациони суд је донео коначну одлуку о њиховој судбини. Жалба тужилаштва је усвојена. Апелациони суд није тражио да се о спорном питању поново одлучује већ је сам утврдио да су ови докази прибављени на законит начин. У образложењу свог драстично другачијег мишљења, Апелациони суд је навео да је Специјални суд погрешио.

„Чак и у ситуацији евентуалног губитка потврде о привремено одузетим предметима или да иста није ни издата, наведени докази нису прибављени на незаконит начин, како погрешно утврђује првостепени суд”, наведено је у решењу.

И у случају правоснажно окончаног судског поступка за покушај атентата на Вука Драшковића у Будви, као и за убиство Ивана Стамболића, у Устаничкој улици, где је седиште Специјалног суда, различито се тумачио нови захтев одбране у односу на мишљење више инстанце у Немањиној улици. Специјални суд најпре је одбио захтев одбране да се суђење понови, када је утврђено да је на рукавицама које је користио атентатор нађена крв друге крвне групе од оне коју има осуђени за убиство. У образложењу је помињано да је реч о фотокопији медицинског извештаја која није подобна да буде доказ. Одбрана се жалила и доставила оригиналну потврду, па је Апелациони суд тражио да се о свему одлучује поново. Када је, међутим, Специјални суд и други пут одлучио исто, Апелациони суд је то потврдио јер је образложење било да је доказ ипак ирелевантан.

Пресуде се укидају због разних недостатака, повреда процесних закона, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања, да би се у новом поступку савесно и брижљиво оценили сви докази, као и када је пресуда противречна сама себи. Ово су законске формулације које наводи апелација када поништава све што је на првом суђењу урађено. Другостепени суд је ту да би се гарантовала правичност. Ипак, може се поставити питање да ли судови сувише често праве крупне грешке због којих се коначне пресуде доносе тек у жалбеном поступку.

Чињеница да Апелациони суд није увек сагласан са начином на који је одређени предмет решен пред Вишим судом не указује на постојање било каквог проблема, кажу у том суду.

– Овај суд је надлежан да, поступајући по жалби, првостепену одлуку потврди, преиначи или укине. У супротном, не би ни постојала потреба преиспитивања одлука првостепених судова, те би њихова пресуда увек била и коначна. У Апелационом суду по жалби одлучује троје судија професионалаца (у предметима из области организованог криминала и ратних злочина одлучује петочлано веће), што указује на потребу веће анализе тока поступка која се некада заврши и заузимањем другачијег става и преиначењем првостепене пресуде, речено нам је у Апелационом суду.

Судије објашњавају да, када жалбени суд преиначи првостепену ослобађајућу пресуду у осуђујућу, против такве пресуде је дозвољена жалба истом овом суду у трећем степену. Тада другачији састав већа има могућност да сам преиначи пресуду и окривљеног ослободи оптужбе. Тиме тај суд заузима другачији став од већа истог суда које је донело супротну одлуку.

Велики одјек у јавности изазивају не само одлуке овог суда којима се преиначују казне изречене окривљенима првостепеним пресудама, већ и одлуке којима се укидају првостепене одлуке.

– Имајући у виду да је обавеза другостепеног суда да увек, када се на то указује жалбом, укине првостепену пресуду када постоји апсолутно битна повреда поступка или када је чињенично стање у првостепеном поступку погрешно или непотпуно утврђено, скрећемо пажњу јавности да би одржавање такве првостепене одлуке на снази значило управо да је жалбени суд поступио супротно закону – речено нам је у Апелационом суду.