Игра интереса Меркелове и Путина

Сирија, Украјина, „Северни ток 2” и економски односи најважнија су питања поводом којих Берлин и Москва могу да постигну савез. Иако се не очекује да би немачка канцеларка могла да повуче радикалне потезе који би изазвали револт америчког председника Доналда Трампа, сусрет би свакако могао да буде прилика да Берлин искорачи мало даље, следећи властите економске интересе.

Вест о немачко-руском самиту стигла је истог дана када је немачки министар економије Петер Алтмајер оштро критиковао америчког председника због политике у погледу тарифа и санкција, наводећи да те мере уништавају радна места и економски раст и поручио да Европа неће подлећи америчком притиску због Ирана. Одлука о увођењу санкција против Техерана, којима су обухваћене и европске компаније које послују с Ираном, заоштрила је спор Вашингтона са неким европским савезницима. Неколико европских компанија је ипак одустало од планова да улаже у Ирану.

Упркос томе што Немачка следи САД у обнављању санкција Русији, руско-немачки дипломатски односи се заснивају на одржавању постојећег нивоа сарадње када је реч о бројним питањима у којима имају заједничке интересе, а намера им је да приликом следећег сусрета, свако са своје стране, искористи утицај који има како би пронашли решења за питања која чекају решење.

За немачку канцеларку би од велике помоћи био Путинов утицај на сиријског председника Башара ел Асада у вези са повратком избеглица, којих у Немачкој сада има више од 530.000, јер је то питање које изнутра „руши” њен кабинет. Путину би пак одговарало да се спусте тензије у вези са противљењем Украјине и САД изградњи „Северног тока 2” у замену за одржавање испоруке извесне количине гаса преко Украјине и после истека уговора крајем идуће године. Интерес да се на тај начин обезбеди „зелено светло” за дуплирање испорука руског гаса Европи има и Немачка, која трпи оштре Трампове критике због зависности о руском гасу и пред чијим су вратима санкције концернима који учествују у градњи новог цевовода испод Балтичког мора.

Сиријски министар за локалну управу је пре неколико дана, преко медија, упутио незваничан позив Немачкој да укине санкције против Дамаска, што би помогло реконструкцији ратом разрушене земље и убрзало враћање избеглица кућама. Према речима Хусеина Маклоуфа, економски ембарго, уведен почетком седмогодишњег рата у Сирији, наметнуле су САД, а он је уз министра спољних послова Валида Муалема позвао и све остале европске државе да окончају санкције.

Меркелова и Путин су се последњи пут састали у мају у Сочију, а прошлог месеца су канцеларка и министар спољних послова Хајко Мас били домаћини сусрета са руским колегом Сергејом Лавровом и начелником Генералштаба руске војске Валеријем Герасимовом.

Због свега тога, САД не виде сусрет у палати крај Берлина као отопљавање односа Немачке и Русије, него као трагање за одговорима на „непредвидиву дипломатију” Доналда Трампа и тражење заједничког одговора на америчке казнене тарифе.

Поводом конфликта у Украјини, као чланице нормандијског формата, Немачка и Русија константно изражавају приврженост Минском споразуму и редовно се одржавају састанци на нивоу политичких директора. Решења нема, али воља да се оно нађе укршта немачке и руске интересе. Актуелан предлог о распоређивању припадника Мисије УН могао би да буде заједнички именитељ, мада се спор води око различитог виђења на којим линијама би „плави шлемови” били распоређени. Интензивни разговори о овој теми ће бити део ширег контекста, то јест договора о осталим питањима.

Руски министар спољних послова Сергеј Лавров увелико ради и на припреми самита лидера Немачке, Француске, Турске и Русије, на коме би требало да буде речи о стабилизацији ситуације у Сирији, али и Блиском истоку, северној Африци, Закавказју, централној Азији, Украјини и црноморском региону. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган је прошлог месеца најавио да ће се овај самит одржати 7. септембра у Истанбулу. Заинтересованост ових држава за решавање питања која утичу на ситуацију у свакој од њих могла би да значи да је у Европи наступио преокрет и да су се водеће европске државе определиле за решавање властитих проблема и остваривање интереса насупрот досадашњој политици да следе „непредвидиву дипломатију” америчког председника.