Орбанов плес на ноте Бијонсе

Чим је објављено да ће звезда новог броја „Вога” бити она која влада савременом поп сценом, Бијонсе, и коментатори угледних озбиљних медија, попут „Гардијана”, навадили су се да нам објасне због чега је важно то што ће можда најпознатији модни часопис у септембру, кад му је ударно издање, на насловници имати лик једне Афроамериканке, и то на слици коју је, први пут у историји тог магазина, снимио Афроамериканац.

Још већи друштвени значај за расне односе и женска права налажен је у личном примеру који је госпођа Ноулс Картер дала исповедајући се о претку робовласнику и мирењу с вишком облина након порођаја. Мора да је то само утрљало со у ране оних традиционалистичких љубитеља рокенрола који сматрају да је Бијонсе конфекцијски производ у поређењу са старим ар-ен-би и соул дивама и да је цео проблем данашњег попа у томе што његови предводници музичко стагнирање или тек минималне иновације надокнађују напредним али безубим друштвеним ангажманом, понајвише ван својих албума, померајући табуе реторички и не мењајући готово ништа у стварном животу обесправљених.

Сад је то већ стара жалопојка, која никако да се угуши у сопственом бесконачном понављању: кад би рок бендови још имали креативне снаге и савести да убризгавају револуционарни музички и политички потенцијал у музичку главну струју уместо што су се заглибили у рециклажи и ретроманији, све би било другачије, убеђена је та врста заљубљеника у рокенрол. Ова година је идеална да их, тако носталгичне, нелагодно подсећа и на доба превратништва и на прве кобне симптоме припитомљавања рок музике.

Пре тачно пет деценија, МC5 je сјединиo радикалну политику с протопанк звуком, „Captain Beefheart” је дадаистичким приступом разграђивао блуз и задавао лекције најавангарднијим постпанкерима, док je „Velvet Underground” отвориo пут нојзу и другим експериментима. А опет, 1968. је и година зачетка „рока за арене”, који је највеће звезде и будуће синониме за целокупни рокенрол устројио тако да, у замену за општу популарност и огромну зараду, не иду уз нос ни публици ни естаблишменту.

Ако је у оно време, кад је мноштво младих на Западу било жељно промена, већина ипак тражила од поп културе само безопасну забаву, не може се много очекивати ни данас. Немци су основу за нови рокенрол и за електронику полагали седамдесетих година, кад су се и терористичким методима разрачунавали с нацистичком прошлошћу и капиталистичком садашњошћу, док су ових дана расположени само, па и то некако млако, да бране статус кво. Најгласнији у захтеву за променама широм Запада сада су тврди и крајњи десничари, они што траже поништавање свих друштвених промена које је подржавао некадашњи етос рокенрола. Шта год о томе мислили слепи носталгичари, није ни ствар у томе да више нема музичких експеримената него друштво слабије подстиче поп мејнстрим да их усваја. Ретроградне струје су надјачале авангарду, прво у друштву и политици, па и у музици.

У таквом стању духова, ни Бијонсе није лоша колико, на пример, можда друга највећа поп звезда, Тејлор Свифт, чија је музика свакако стерилнија, а одбила је да се огради од белачких супремациониста који су је прогласили за „аријевску” икону. На тај се избор свео „поптимизам”, отпор према убеђењу да само рокери, и то превасходно они из дубоког „андерграунда”, могу бити легитимни музички хероји. „Поптимизам” правда уживање у најкомерцијалнијој музици, жигошући оне који се с тим не могу помирити као, речено српским политичким жаргоном, култур-расисте и надриелиту недопустиво презриву према укусу маса.

Тако је „поптимизам”, зачет пре око 15 година, постао претеча најгорих трендова савремене политике на Западу. Ако по величању оних који су на врху и њихових минималних помака за оне на дну пирамиде може подсетити на браниоце „естаблишмента”, још више је предан „популизму” и злоупотреби политичке коректности на начин који се може поредити само с тим како њу у своју корист изокрећу десничари.

Зато је важно пратити шта ради Бијонсе и, поготово, како се то прима у јавности. Жамор аплауза за поп звезде тог калибра одјек је истих оних ветрова који носе судбине Виктора Орбана или Ангеле Меркел и свих нас с њима.