Orbanov ples na note Bijonse

Čim je objavljeno da će zvezda novog broja „Voga” biti ona koja vlada savremenom pop scenom, Bijonse, i komentatori uglednih ozbiljnih medija, poput „Gardijana”, navadili su se da nam objasne zbog čega je važno to što će možda najpoznatiji modni časopis u septembru, kad mu je udarno izdanje, na naslovnici imati lik jedne Afroamerikanke, i to na slici koju je, prvi put u istoriji tog magazina, snimio Afroamerikanac.

Još veći društveni značaj za rasne odnose i ženska prava nalažen je u ličnom primeru koji je gospođa Nouls Karter dala ispovedajući se o pretku robovlasniku i mirenju s viškom oblina nakon porođaja. Mora da je to samo utrljalo so u rane onih tradicionalističkih ljubitelja rokenrola koji smatraju da je Bijonse konfekcijski proizvod u poređenju sa starim ar-en-bi i soul divama i da je ceo problem današnjeg popa u tome što njegovi predvodnici muzičko stagniranje ili tek minimalne inovacije nadoknađuju naprednim ali bezubim društvenim angažmanom, ponajviše van svojih albuma, pomerajući tabue retorički i ne menjajući gotovo ništa u stvarnom životu obespravljenih.

Sad je to već stara žalopojka, koja nikako da se uguši u sopstvenom beskonačnom ponavljanju: kad bi rok bendovi još imali kreativne snage i savesti da ubrizgavaju revolucionarni muzički i politički potencijal u muzičku glavnu struju umesto što su se zaglibili u reciklaži i retromaniji, sve bi bilo drugačije, ubeđena je ta vrsta zaljubljenika u rokenrol. Ova godina je idealna da ih, tako nostalgične, nelagodno podseća i na doba prevratništva i na prve kobne simptome pripitomljavanja rok muzike.

Pre tačno pet decenija, MC5 je sjedinio radikalnu politiku s protopank zvukom, „Captain Beefheart” je dadaističkim pristupom razgrađivao bluz i zadavao lekcije najavangardnijim postpankerima, dok je „Velvet Underground” otvorio put nojzu i drugim eksperimentima. A opet, 1968. je i godina začetka „roka za arene”, koji je najveće zvezde i buduće sinonime za celokupni rokenrol ustrojio tako da, u zamenu za opštu popularnost i ogromnu zaradu, ne idu uz nos ni publici ni establišmentu.

Ako je u ono vreme, kad je mnoštvo mladih na Zapadu bilo željno promena, većina ipak tražila od pop kulture samo bezopasnu zabavu, ne može se mnogo očekivati ni danas. Nemci su osnovu za novi rokenrol i za elektroniku polagali sedamdesetih godina, kad su se i terorističkim metodima razračunavali s nacističkom prošlošću i kapitalističkom sadašnjošću, dok su ovih dana raspoloženi samo, pa i to nekako mlako, da brane status kvo. Najglasniji u zahtevu za promenama širom Zapada sada su tvrdi i krajnji desničari, oni što traže poništavanje svih društvenih promena koje je podržavao nekadašnji etos rokenrola. Šta god o tome mislili slepi nostalgičari, nije ni stvar u tome da više nema muzičkih eksperimenata nego društvo slabije podstiče pop mejnstrim da ih usvaja. Retrogradne struje su nadjačale avangardu, prvo u društvu i politici, pa i u muzici.

U takvom stanju duhova, ni Bijonse nije loša koliko, na primer, možda druga najveća pop zvezda, Tejlor Svift, čija je muzika svakako sterilnija, a odbila je da se ogradi od belačkih supremacionista koji su je proglasili za „arijevsku” ikonu. Na taj se izbor sveo „poptimizam”, otpor prema ubeđenju da samo rokeri, i to prevashodno oni iz dubokog „andergraunda”, mogu biti legitimni muzički heroji. „Poptimizam” pravda uživanje u najkomercijalnijoj muzici, žigošući one koji se s tim ne mogu pomiriti kao, rečeno srpskim političkim žargonom, kultur-rasiste i nadrielitu nedopustivo prezrivu prema ukusu masa.

Tako je „poptimizam”, začet pre oko 15 godina, postao preteča najgorih trendova savremene politike na Zapadu. Ako po veličanju onih koji su na vrhu i njihovih minimalnih pomaka za one na dnu piramide može podsetiti na branioce „establišmenta”, još više je predan „populizmu” i zloupotrebi političke korektnosti na način koji se može porediti samo s tim kako nju u svoju korist izokreću desničari.

Zato je važno pratiti šta radi Bijonse i, pogotovo, kako se to prima u javnosti. Žamor aplauza za pop zvezde tog kalibra odjek je istih onih vetrova koji nose sudbine Viktora Orbana ili Angele Merkel i svih nas s njima.