Судар душе и главе у сваком од нас

Како се укључити у све већу породицу европских народа, а сачувати свој идентитет? Србија између Истока и Запада, Србија у Европи, али како, када, по коју цену? Питања нису од јуче, али су у овом тренутку преломна за будућност државе. Не само у политичком и економском смислу, већ и у историјском, социјалном, културном...

Одговоре на нека од ових питања овога пута даје Душан Ковачевић, култни српски комедиограф и сценарист, који је, поред осталог, потписао позоришне комаде „Маратонци трче почасни круг“, „Радован III“, „Сабирни центар“, „Балкански шпијун“, „Свети Георгије убива аждаху“, „Професионалац…

Предстојећи избори требало би дадефинишу и однос Србије према Европи и свету?

Без обзира на могуће исходе, они који су власници већег дела Србије на предстојећим изборима неће ништа изгубити. То је нешто што је дефинисано и што је легализовано, и са чим ћемо се сусретати и у будућности. Неки професори ће куцати на врата својих лоших ученика да траже посао, јер су се ови током ратних година снашли. То је глобална слика, уз неминовност транзиције, као покушаја успостављања корака са земљама које нису прошле период комунизма. У нашем случају то је поготово тешко, јер су већина фирми и фабрика биле политичке, а грађене су да би се направила гласачка машина. То се урушило, као што се урушио читав комунистички систем. Према мом осећању, ови избори биће од оних које називамо пресудним у смислу опредељења људи за два пута. Један је пут опције која себе назива проевропском, а други припада опцији која себе назива народњачком. Таква опција је половином 19. века била на сцени Србије, у време када се гласало да ли треба изградити пругу Београд–Ниш, прву железничку пругу у Србији. И ако ме сећање не вара, за два гласа победила је опција да се пруга ипак изгради, док је она друга страна заговарала идеју да ће око пруге бити загађена поља и да ће се по Србији шетати ко и како хоће. Сигуран сам у то да ова силна предизборна пропаганда, која нас већ месец дана бомбардује, нема пуно утицаја на бираче. Мислим да деведесет одсто људи зна за кога ће гласати, и без те пропаганде, и да ће она утицати само на десет одсто неопредељених.

Да ли је Србија сада ближа Истоку или Западу?

(/slika2)О томе су написани томови књига. Заправо се већ хиљаду година опције смењују, Србија је час више била окренута према Западу, онда се опредељивала за Исток. Чини ми се да је суштина овог проблема у томе што свако од нас у себи поседује врсту двојне личности. Већина од нас до подне мисли једно, а од подне нешто друго. Том нашом прапостојбином, из које смо дошли, као и генетиком, условљени смо да превише размишљамо срцем. Када почнемо да размишљамо главом, онда смо више окренути према Западу, и тај судар душе и главе ломи се у свакоме од нас. Када почнемо да сабирамо које су позитивне стране уласка у Европу, онда је то нешто сасвим рационално и своди се на некакву математику. Док размишљамо о нечему што је више ирационално и блиско уметности, онда смо ближе и руској литератури, поезији, филму, предању, руској великој земљи. Ми, заправо, због таквог историјског положаја немамо дефинисаног човека, и не можемо прецизно да кажемо: да, ми смо Европа и ми смо Европљани. Исто тако, чињеница је да је та иста Европа овај град Београд само током 20. века више од десет пута бомбардовала. И онда кажемо: јесте, ми припадамо Европи, али зашто су морали баш толико да нас бомбардују, зашто ако смо део Европе? То је она стара прича која каже да се онај кога је змија једном ујела и гуштера плаши.

Дали сте сјајну дијагнозу српског менталитета, цитати из Ваших текстова знају се напамет. Које су главне одлике тога менталитета?

Наш менталитет чудна је мешавина људи сатканих пре свега од великог ината. Мислим да је то једна од наших најкарактеристичнијих особина. Инат је иначе реч наслеђена од Турака и негде у свом корену има значење отпора и бунта. Тај инат је нешто што нас је кроз историју поприлично коштало. Инат, упорност или тврдоглавост. Међутим, упорност јесте врлина уколико човек крене правим путем, али ако крене погрешним путем, онда се зна где ће завршити.

Да ли је тај инат довео до тога да смо, како сте рекли, највећи део 20. века провели ратујући, и да ли је могуће да се убудућности то промени?

Верујем да идемо према једном рационалнијем периоду, зато што се, хтели не хтели, ипак уклапамо у велике економске системе. Без обзира на то ко ће победити на изборима, уколико не буде имао инвестиција, позитивних улагања и донација, владаће само годину дана. Шта ће се десити? Неизбежно потрошиће све резерве, то ће изазвати револт народа, и већ су негде око Нове године могуће демонстрације. Таква политичка опција врло брзо ће завршити своју владавину. Народ више не верује у празне приче и обећања, и оно у шта сам исто тако сигуран, разговарајући са људима, грађани Србије постали су кроз ово трагично сазревање много озбиљнији. Мислим да је сада теже преварити већину људи, а да они то одмах не преведу на врло конкретну ствар која се зове „како ја живим”. У зависности од тога „како ја живим” биће убудуће мерена политика у Србији. Иначе, та констатација важи за све бираче, свуда у свету, у озбиљним земљама.

На основу Вашег дипломатског искуства, шта мислите, на који начин Србија треба да се наметне Европи?

(/slika3)Људи који преузму одговорност за живот становника једне земље морају да буду свесни да су њихови лични ставови нешто сасвим приватно, и да истог тренутка када добију неку озбиљну власт, у било којем сектору, морају да праве компромисе. Мислим да је свака владавина могућност проналажења најбољих решења у датој ситуацији. Уметник може да има визију света, која није сасвим реална, и коју ће пројектовати на филму, позоришту или на сликарском платну. Политичар мора да буде реалан човек и да каже шта је у овом тренутку најбоље за Србију. Такав став не подразумева „оно што ја желим”, или „што жели моја партија”, већ оно што је за Србију најбоље. Ако се политичар пре свега постави као партијски човек, онда је ту са компромисима крај. Мислим да српска дипломатија у наредном периоду пре свега треба да, уз већ усаглашени став о томе да никада не треба признати независно Косово и Метохију, има задатак да успостави што је могуће боље односе са светом. Јер, без тога, све ове остале приче су узалудне.

Како да причу Вашег драмског текста „Свети Георгије убива аждаху”, као и новог истоименог филма, сместимо у контекст нашег времена и нашег живота?

Тај текст је настао на основу истините приче о нашим чувеним поделама и размирицама, које су се дешавале уочи Првог светског рата, и које су кулминирале током Церске битке. Заправо, та прича је на свој начин занимљива, јер смо у овом тренутку, неким чудом, опет, као када смо снимали „Андерграунд”, дошли у позицију да имамо врло супротстављене ставове у односу на Запад. И да су наше реке поново границе, или потенцијалне границе. Прича је лоцирана у једном селу покрај Саве, која је у то време била граница између Србије и Аустроугарске. Данас можемо симболично рећи да је Сава, у свом горњем току, опет граница између Србије и, не Аустроугарске, већ Европске уније. Реке су опет постале међе, и мостови који се граде још увек су затворени, путеви су затворени, и имамо осећање опсадног стања. Ако је нешто заједничко са нашом стварношћу у тој теми и причи, то је једна врста Србије као изоловане земље.

Мјузикл „Маратонци трче почасни круг” креће у Позоришту на Теразијама. То је иначе била Ваша прва премијера у Атељеу 212. Може ли он у тој форми да понови успех истоимене представе и филмске адаптације?

Ако погледате историју мјузикла, већина је рађена на основу романа или драма, као либрета. Ако се све буде срећно склопило, музика, глума и игра, може то да буде занимљива представа која ће комуницирати и са позоришном представом, и са филмом. Јер Кокан Младеновић у концепцији представе „не бежи” ни од старе поставке позоришне представе, нити од филма. Напротив. Намерно је покушавао да цитира неке делове. Надам се да ће то бити једна изузетно гледана представа.