Прво па женско

Ако цела ова ствар не упали, враћам се право на шипку.
 Дијабло Коди, сценаристкиња

Ако је ико, по мерилима гламу(г)розно уштогљеног Холивуда, изгледао скандалозно на додели Оскара, онда је то била овогодишња лауреаткиња за најбољи сценарио. Дијабло Коди, алиас Брук Бјузи, својим дугометражним сценаристичким првенцем Џуно неподељено је освојила чланове Америчке филмске академије, критичаре и публику. Сценаристкиња је примила позлаћену статуету у провидној хаљини са леопард-принтом са потписом Џона Галијана, са дречавоцрвеним ружем на уснама и фризуром ала дива немог филма, Лујза Брукс. Разголићених бедара и рамена, са црно налакираним ноктима, пирсинзима и тетоважама, Ђаволица се захвалила свим сценаристима од којих је и научила занат.

Џуно (који смо недавно имали прилике да видимо и у нашим биоскопима) интелигентно је писан сценарио – насловна јунакиња, шеснаестогодишњакиња, из радозналости губи невиност са најбољим пријатељем и затрудни, те одлучи да дете по рођењу да на усвајање. И није случајно названа по римској богињи Јунони – богињи плодности, женствености, брака и порођаја. Ова богиња је, као и грчка Хера, у непрестаном надметању са Јупитером/Зевсом. Овај божански пар је заправо генерисао рат полова. У улози трудне адолесценткиње, двадесетогодишња канадска глумица Елен Пејџ, визуелно налик вечно младој Џенифер Коноли, по темпераменту је блиска Кетрин Хепберн и њеним интерпретацијама својеглавих и самосвесних девојака које су обележиле жанр скрубол (енгл. screwball) тј. откачене комедије. Џуно је писала еманципована женска рука, далеко од пејоративних чик-лит и чик-флик етикета, и ово остварење показује велики парадигматски скок са позиције девојке/жене као посрнуле девице у класичној театарској и филмској мелодрами ка савременој интерпретацији, која демаскира лицемерје конзервативних друштава. Иако Дијабло Коди као бивша стриптизета не скрива своје афинитете према ноћним клубовима, пип-шоу и хотлајну, у филму Џуно сексуалност је више него невина, готово предадолесцентска, стидљива. Кодијева распричава своју аутоироничну, саркастичну а ипак рањиву јунакињу, која ипак, и након иницијације, бира да остане девојчица. Као уосталом и ауторка, типична трећемиленијумска феминалуденс.  

Али, пут до Оскара за најбољи сценарио за друге лауреаткиње свакако није ишао преко стриптиз шипке. На путу до свог Оскара за најбољи сценарио, и то адаптирани, глумица Ема Томпсон калила се у британским театрима, на Шекспиру и компаративној литератури уопште. Ова дама изузетне ерудиције, британског шарма и харизме, иначе добитница Оскара за главну улогу у Хауардовомкрају, 1995. адаптирала је дело Џејн Остин, Разумиосећајност, који је редитељски потписао Анг Ли, а који јој доноси и Оскара за најбољи сценарио.

Шачица сценаристкиња добила је Оскара – Кали Кури за роудмуви мелодраму ТелмаиЛуиз, и Новозеланђанка Џејн Кемпион за Клавир. Рут Џабвала добила је чак два Оскара за адаптацију – за Собуспогледом (по прози Е. М. Форстера) и за Хауардовкрај. Мелиса Метисон, некадашња супруга Харисона Форда, потписала је сценарио за култни Е. Т. Ванземаљац, и била номинована за Оскара 1982. Глумица француског порекла Жили Делпи као косценаристкиња филма Пресумрака била је номинована за Оскара за адаптирани сценарио. Без сценаристкиње Норе Ефрон не би било глумачких креација краљице романтичне комедије, Мег Рајан. Ефронова је потписала Силквуд, КадјеХарисреоСели и БесанеуСијетлу и била номинована чак три пута за најбољи оригинални сценарио.

Кћерка чувеног редитеља Френсиса Форда Кополе Софија Копола, неочекивано, 2004. добија Оскара за оригинални сценарио за аутобиографски филм Изгубљениупреводу. (Номинована и за најбољу режији и за најбољи филм.) Неочекивано, будући да је сам сценарио више налик импровизацији, сешну који разиграно воде редитељка и двоје глумаца, Бил Мареј и Скарлет Јохансон. Софија је своје глумачко ватрено крштење доживела у култној сцени крштења као мушка беба у Куму 1972. У споту Кемикалбрадерс који је режирао њен тадашњи партнер Спајк Џоунс, гипка Софија је партерна гимнастичарка у плавом трикоу. Ова ауторка је деведесетих дизајнирала модну линију МилкФед коју је пласирала у Јапану, а њен стил и ауторски кредо уопште близак је андерграунд и супкултурној музичкој сцени и независном филму. Редитељка спотова за бендове као што су Ер, Флејминглипс, Вајтстрајпс, студирала је сликарство и радила као модни фотограф за „Вог” док се коначно није позиционирала на филму. У филмованој биографији МаријаАнтоанета(виђеном на прошлогодишњем Фесту), Копола ауторитативно мири haute couture, Вивалдија, гранџ, електро-поп, постпанк и построк музичке пасаже. 

Од првих сценаристкиња – Аните Лус, која је најпре писала међунаслове за Грифитову Нетрпељивост1916. или супруге Фрица Ланга, Тее фон Харбоу, ауторке Метрополиса – жене које се баве једном од најнезахвалнијих професија у филмској уметности и индустрији морале су се добрано борити за своју ауторску позицију, иако су неке од њих (попут Софије Кополе) поседовале холивудски педигре.

Постмодерна већ неколико деценија брише границе високе и популарне културе. Било да су класично образоване, било да су блогерке и чеда веб-културе, списатељице филмских сценарија разбијају културолошке норме зацртане патријархалним светоназором у коме је мушкарац не само доносилац одлука већ и носилац погледа, а жена и женско тело – објект. Списатељски ђаво у женском телу, Дијабло Коди, као једна омнипотентна претња, одашиље недвосмислену поруку – слободно гледај моје тело, али ја ћу се осветити писањем. И сасвим је извесно да се госпођица неће вратити на стриптиз шипку да би се издржавала – писање за филм њена је сигурна професија.

 Ашипкаћеостатисамозаплезир.