Prvo pa žensko

Ako cela ova stvar ne upali, vraćam se pravo na šipku.
 Dijablo Kodi, scenaristkinja

Ako je iko, po merilima glamu(g)rozno uštogljenog Holivuda, izgledao skandalozno na dodeli Oskara, onda je to bila ovogodišnja laureatkinja za najbolji scenario. Dijablo Kodi, alias Bruk Bjuzi, svojim dugometražnim scenarističkim prvencem Džuno nepodeljeno je osvojila članove Američke filmske akademije, kritičare i publiku. Scenaristkinja je primila pozlaćenu statuetu u providnoj haljini sa leopard-printom sa potpisom Džona Galijana, sa drečavocrvenim ružem na usnama i frizurom ala diva nemog filma, Lujza Bruks. Razgolićenih bedara i ramena, sa crno nalakiranim noktima, pirsinzima i tetovažama, Đavolica se zahvalila svim scenaristima od kojih je i naučila zanat.

Džuno (koji smo nedavno imali prilike da vidimo i u našim bioskopima) inteligentno je pisan scenario – naslovna junakinja, šesnaestogodišnjakinja, iz radoznalosti gubi nevinost sa najboljim prijateljem i zatrudni, te odluči da dete po rođenju da na usvajanje. I nije slučajno nazvana po rimskoj boginji Junoni – boginji plodnosti, ženstvenosti, braka i porođaja. Ova boginja je, kao i grčka Hera, u neprestanom nadmetanju sa Jupiterom/Zevsom. Ovaj božanski par je zapravo generisao rat polova. U ulozi trudne adolescentkinje, dvadesetogodišnja kanadska glumica Elen Pejdž, vizuelno nalik večno mladoj Dženifer Konoli, po temperamentu je bliska Ketrin Hepbern i njenim interpretacijama svojeglavih i samosvesnih devojaka koje su obeležile žanr skrubol (engl. screwball) tj. otkačene komedije. Džuno je pisala emancipovana ženska ruka, daleko od pejorativnih čik-lit i čik-flik etiketa, i ovo ostvarenje pokazuje veliki paradigmatski skok sa pozicije devojke/žene kao posrnule device u klasičnoj teatarskoj i filmskoj melodrami ka savremenoj interpretaciji, koja demaskira licemerje konzervativnih društava. Iako Dijablo Kodi kao bivša striptizeta ne skriva svoje afinitete prema noćnim klubovima, pip-šou i hotlajnu, u filmu Džuno seksualnost je više nego nevina, gotovo predadolescentska, stidljiva. Kodijeva raspričava svoju autoironičnu, sarkastičnu a ipak ranjivu junakinju, koja ipak, i nakon inicijacije, bira da ostane devojčica. Kao uostalom i autorka, tipična trećemilenijumska feminaludens.  

Ali, put do Oskara za najbolji scenario za druge laureatkinje svakako nije išao preko striptiz šipke. Na putu do svog Oskara za najbolji scenario, i to adaptirani, glumica Ema Tompson kalila se u britanskim teatrima, na Šekspiru i komparativnoj literaturi uopšte. Ova dama izuzetne erudicije, britanskog šarma i harizme, inače dobitnica Oskara za glavnu ulogu u Hauardovomkraju, 1995. adaptirala je delo Džejn Ostin, Razumiosećajnost, koji je rediteljski potpisao Ang Li, a koji joj donosi i Oskara za najbolji scenario.

Šačica scenaristkinja dobila je Oskara – Kali Kuri za roudmuvi melodramu TelmaiLuiz, i Novozelanđanka Džejn Kempion za Klavir. Rut Džabvala dobila je čak dva Oskara za adaptaciju – za Sobuspogledom (po prozi E. M. Forstera) i za Hauardovkraj. Melisa Metison, nekadašnja supruga Harisona Forda, potpisala je scenario za kultni E. T. Vanzemaljac, i bila nominovana za Oskara 1982. Glumica francuskog porekla Žili Delpi kao koscenaristkinja filma Presumraka bila je nominovana za Oskara za adaptirani scenario. Bez scenaristkinje Nore Efron ne bi bilo glumačkih kreacija kraljice romantične komedije, Meg Rajan. Efronova je potpisala Silkvud, KadjeHarisreoSeli i BesaneuSijetlu i bila nominovana čak tri puta za najbolji originalni scenario.

Kćerka čuvenog reditelja Frensisa Forda Kopole Sofija Kopola, neočekivano, 2004. dobija Oskara za originalni scenario za autobiografski film Izgubljeniuprevodu. (Nominovana i za najbolju režiji i za najbolji film.) Neočekivano, budući da je sam scenario više nalik improvizaciji, sešnu koji razigrano vode rediteljka i dvoje glumaca, Bil Marej i Skarlet Johanson. Sofija je svoje glumačko vatreno krštenje doživela u kultnoj sceni krštenja kao muška beba u Kumu 1972. U spotu Kemikalbraders koji je režirao njen tadašnji partner Spajk Džouns, gipka Sofija je parterna gimnastičarka u plavom trikou. Ova autorka je devedesetih dizajnirala modnu liniju MilkFed koju je plasirala u Japanu, a njen stil i autorski kredo uopšte blizak je andergraund i supkulturnoj muzičkoj sceni i nezavisnom filmu. Rediteljka spotova za bendove kao što su Er, Flejminglips, Vajtstrajps, studirala je slikarstvo i radila kao modni fotograf za „Vog” dok se konačno nije pozicionirala na filmu. U filmovanoj biografiji MarijaAntoaneta(viđenom na prošlogodišnjem Festu), Kopola autoritativno miri haute couture, Vivaldija, grandž, elektro-pop, postpank i postrok muzičke pasaže. 

Od prvih scenaristkinja – Anite Lus, koja je najpre pisala međunaslove za Grifitovu Netrpeljivost1916. ili supruge Frica Langa, Tee fon Harbou, autorke Metropolisa – žene koje se bave jednom od najnezahvalnijih profesija u filmskoj umetnosti i industriji morale su se dobrano boriti za svoju autorsku poziciju, iako su neke od njih (poput Sofije Kopole) posedovale holivudski pedigre.

Postmoderna već nekoliko decenija briše granice visoke i popularne kulture. Bilo da su klasično obrazovane, bilo da su blogerke i čeda veb-kulture, spisateljice filmskih scenarija razbijaju kulturološke norme zacrtane patrijarhalnim svetonazorom u kome je muškarac ne samo donosilac odluka već i nosilac pogleda, a žena i žensko telo – objekt. Spisateljski đavo u ženskom telu, Dijablo Kodi, kao jedna omnipotentna pretnja, odašilje nedvosmislenu poruku – slobodno gledaj moje telo, ali ja ću se osvetiti pisanjem. I sasvim je izvesno da se gospođica neće vratiti na striptiz šipku da bi se izdržavala – pisanje za film njena je sigurna profesija.

 Ašipkaćeostatisamozaplezir.