Најјаче светло у космосу

Најјачи блесак, снажнији од ма којег светлосног извора у космосу, остварили су недавно на Универзитету Тексас у Остину (САД). Запрепашћијућа температура и задивљујући притисак настају када инфрацрвени млаз из намоћнијег ласера на свету погоди мету, што ће астрофизичарима омогућити да проуче збивања у унутрашњости распрскавајућих звезда и кори огромних планета.
Сваки титрај (импулс) достиже снагу већу од једног петавата, а то је милион милијарди вати или кудикамо више од учинка свих светских електрана у овом часу (укупно испоручују један терават или билион вати).

Деведесетих година ласер у Националној лабораторији Лоренс Ливермор, у саставу постројења названог „Нова”, достигао је један петават, али није више у употреби. Директор подухвата Тод Дитмајер најављује да ће за неколико седмица тексашки избацивати 1,4 петавата, чиме ће превазићи претходника.

Енергија у сваком светлосном изливу (пулс) износи око 200 џула, више него што сијалица утроши за неколико секунди. Али скромна количина је сабијена (упакована) у веома кратке титраје, само трилионити делић секунде дуге (0,000000000001 секунди), због чега незамисливо надмашује сваку сијалицу. Страховити зрак може да се усредсреди у тачку широку десетинку људске власи, одашиљући светлост јачу него ишта што се у свемиру збило после „Великог праска”.

Најизобилнији природни извори светла су изливи гама-зрака који настају када се оријашка звезда уруши у „црну рупу“ или неутронску посестриму, после страхотног распрснућа (експлозије).
Истраживачи су полагано подизали снагу, отуда очекивање да ће на крају домашити 1,4 петавата.
„Пријатељи астрофизичари рекли су ми да се у изненадном исијавању гама-зрака ослобођа светлост јачине 1020 вати по квадратном сантиметру”, објашњава Тод Дитмајер. „А она из Тексашког ласера може да буде око 100 пута снажнија. За кратко време и у врло малој запремини имали смо најсјајније светло у свемиру”.

Истраживачи су кадри да створе најзахтевније услове за испаљивање ласерског импулса у облачиће гаса у вакуумској комори, такви огледи требало би да им олакшају разумевање неких од најчудовишнијих космичких појава. Кад сноп погоди облак гаса, ослобађа се ударни талас сличан онима када звезда умире у експлозији супернове. Ударни валови супернове делују на околни свемирски гас натерујући га да се у себе урушава и обликује нове звезде.

Исти опити могу да помогну да се завири у унутрашњост гасовитих дивовских планета налик Јупитеру и небеских тела названих „смеђи патуљци“, гасних кугли масивнијих од планета, али веома лаких да би подржале спајање атома (фузија) налик звездама.

Ласерски зарк испаљен на комадић материјала као што је алуминијум за кратко време загреје га на милионе Целзијусових стерпени и повећа му притисак око милијарду пута више од оног који влада на површини мора, што подсећа на веома сурове услове унутар гасовитих дивова и „смеђих патуљака”. У таквим околностима научници ће посматрати како неки егзотични материјал проводи струју (електрицитет), а то ће допринети подробном разјашњењу унутрашњих магнетских збивања.
Поједини научници се надају да ће веома високе температуре у изливима гама-зрака потпомоћи да настане антиматерија, које је накратко после „Великог праска“ било у изобиљу, а да ће тексашки петаватни ласер – по свему судећи – излучити мале количине материје-антиматерије. У маленом испитиваће се итекако велики (и моћни) астрономски догађаји.