Мештани и еколози настављају да се боре за Височицу на Старој планини

На питање хоће ли и када почети изградња мини-хидроелектране (MХE) на реци Височици у старопланинском селу Паклештица одговор може бити различит. Из угла инвеститора проблема нема, с обзиром на то да, уз одлуку Уставног суда, има и све грађевинске дозволе. Међутим, његово мишљење не деле мештани са Старе планине и Министарство заштитe животне средине, решени да се боре и изборе за опстанак природе у овом крају.

Многима није јасно зашто су житељи старопланинских села решили по сваку цену да кажу „не” градњи мини-хидроелектранама и због чега имају неколико хиљада потписа подршке за одбрану река Старе планине. Објашњење се крије у чињеници да мини-хидроелектране не представљају само објекте у смислу Закона о планирању и изградњи и Закона о озакоњењу објеката, већ и нешто што користи природне ресурсе и својим утицајем угрожава заштићена подручја.

Наводе се примери Немачке, Швајцарске, Француске, Аустрије, где је подигнут велики број МХЕ које доносе „зелене киловате” из обновљивих извора. У Србији је у Регистру повлашћених произвођача струје из енергије воде до сада уписано 369 хидроелектрана, од којих је већина у приватном власништву. Проблем је уочен током летњег периода, када су корисници МХЕ често сву воду из корита реке усмеравали у деривационе цевоводе да би имали што више воде за покретање турбина, већу производњу електричне енергије, а тиме и профит, при чему је долазило до уништавања живог света у водотоку.

Због тога се дигла велика бука у јавности, јер ако би се деривациони цевоводи градили уз минимално ремећење екосистема, а то значи без уништавања речног корита и са захватањем од 10 до 20 одсто воде из речног тока, онда би то можда могло да буде прихватљиво.

Нажалост, код нас је све више супротних примера, попут реке Бистрице која се улива у Власину недалеко од Власотинца. До 2013. године она је била украс целог краја, а сада је, како сведочи Горан Токић, више и нема. Чак нема ни биолошког минимума, ничег сем голог камена.

Људи годинама пишу пријаве инспекторима, али без резултата. То је један од разлога што су старопланинци решени да „не дају” Височицу, најмоћнију реку на Старој планини, дом строго заштићене врсте рака поточара, али и извор воде за пиће. Височица би, уколико се обистине њихове слутње, изградњом хидроелектране могла да нестане у два километра дугачком тунелу.

Министарство је покушало да понови поступак пошто их је о опасностима по екосистем обавестило ЈП „Србијашуме”, које управља заштићеним природним добром Стара планина. Разлог су били, поред суштинског неуважавања услова од значаја за заштиту природе и новоутврђене чињенице о евидентираним заштићеним и строго заштићеним дивљим врстама и њиховим стаништима.

Међутим, Управни суд је донео решење да је немогуће понављање поступка с обзиром на то да је првобитна студија урађена у складу са свим законима и прописима. У саопштењу за наш лист Министарство истиче да ће искористити сва правна средства како би се природа заштитила.

– Министарство се обратило Врховном касационом суду са захтевом да се пресуда Управног суда укине, а предмет врати Управном суду на поновно решавање, или преиначи. Да се у поновљеном поступку давања сагласности на студију узму у обзир чињенице и на основу тачно утврђеног стања донесе правилна и на закону заснована одлука – наведено је у саопштењу.

Такође, у односу на постојећу законску регулативу разматра се могућност хитне измене Закона о заштити природе, чиме би се забранила изградња МХЕ на целој површини заштићеног подручја, а не само у првом и другом степену заштите, као што је то сада регулисано законом. Ради се и на прописивању строжих мера заштите, чиме би се спречила даља деградација подручја.

Како смо незванично сазнали, покренута је и номинација Старе планине за Унесков програм „Човек и биосфера” и предложено да се подручје Парка природе Стара планина прогласи за геопарк, односно стави на светску листу геопаркова, чиме би наведено подручје добило и међународни значај.

Ни мештани не седе скрштених руку. Апел за одбрану река Старе планине, са око 10.000 потписа, уз писма подршке декана Шумарског, Биолошког и Ветеринарског факултета, као и многобројних невладиних организација и група грађана, упућен је меродавним међународним институцијама за заштиту природе, а у недељу, 2. септембра, у пет поподне, заказан је велики протест у Пироту.