Велики тест за украјински суверенитет
Да ли ће амерички председник Доналда Трамп, како је недавно сам натукнуо, прихватити укидање јурисдикције Украјине над црноморским полуострвом Кримом, и његово стављање под надлежност Москве? Да ли је слично размишљање Трамповог саветника за националну безбедност Џона Болтона само додатна потврда новог приступа Вашингтона бившој совјетској републици? Да ли слична судбина следује и побуњеном Донбасу?
И да ли је констатација украјинског интернет портала „Главред” да друга по величини европска држава опасно клизи ка губитку суверенитета, заиста утемељена на чињеницама?
Како тренутно изгледа, све се креће управо у овом правцу.
„Може да нам се допада, или не, али судбина Украјине тренутно се решава у равни спора геополитичких играча, а сама земља нема снаге да на то утиче. Русија и Запад (превасходно САД) практично су у стању рата, а то што се грмљавина оружја не чује прегласно треба захвалити, искључиво, међусобном нуклеарном уважавању страна у сукобу”, пише за портал „Главред” Андреј Головачјов и закључује: „Како ће се завршити тај рат, каква ће из њега изаћи Украјина, у којим границама и свим што уз то иде, тренутно нико не може да одговори”.
А већ у марту наредне године другу по величини европску земљу чекају председнички, а можда и парламентарни избори. Нема сумње да ће и Москва и Вашингтон у таквој ситуацији покушати да, свако за себе, „улове понешто у мутном”. Како ће се изјаснити сам народ, њих око 45 милиона, чини се – мало је важно.
Не чуди стога покушај канцеларке Ангеле Меркел да код руског колеге Владимира Путина уз заједнички пројекат гасовода „Северни ток 2” издејствује и опстанак руте којом се овај важан енергент на запад Европе допрема преко територије Украјине. Договор утаначен приликом недавног сусрета двоје државника у Берлину, од кључног интереса за две земље, омогућиће и Кијеву да колико-толико функционише самосталније.
Логика је једноставна: ако су две најмоћније државе на континенту, након векова међусобних обрачуна у најразличитијим „врућим” и „хладним” ратовима, схватиле да ипак најбоље функционишу као – партнери, Украјинци би били неодговорни уколико ову промену околности не би схватили као добронамеран позив. Проблем је само како пронаћи модус сарадње који не би наљутио Америку. Јер последице по Кијев могле би бити тешке и дуготрајне.
Све наведено на неки начин објашњава то што на конференцији за штампу уприличеној након самита Путина и Трампа у Хелсинкију, овај други није ни изустио реч – „Украјина”.
Можда ће поменута реч чешће да се чује након одлуке надлежног суда у граду Александрији, у америчкој савезној држави Вирџинији, да Пола Манафорта, бившег шефа изборне кампање Доналда Трампа, прогласи кривим за пореске и банкарске преваре. Јер не сме се заборавити да је он своје руке дубоко умешао управо у збивања у Украјини. Како у време владавине Виктора Јануковича, тако и потом. Наиме, управо је Манафорт учинио много не би ли Јануковић, после пораза на председничким изборима 2004. поново дошао на власт 2010. Амерички „стручњак” се при томе није либио да организује праву корупционашку шему која је многе завила у црно а њему донела гомилу (туђих) пара. Многи су зато одлуку суда оценили као први озбиљнији процес људима уплетеним у украјинска дешавања.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
