Veliki test za ukrajinski suverenitet
Da li će američki predsednik Donalda Tramp, kako je nedavno sam natuknuo, prihvatiti ukidanje jurisdikcije Ukrajine nad crnomorskim poluostrvom Krimom, i njegovo stavljanje pod nadležnost Moskve? Da li je slično razmišljanje Trampovog savetnika za nacionalnu bezbednost Džona Boltona samo dodatna potvrda novog pristupa Vašingtona bivšoj sovjetskoj republici? Da li slična sudbina sleduje i pobunjenom Donbasu?
I da li je konstatacija ukrajinskog internet portala „Glavred” da druga po veličini evropska država opasno klizi ka gubitku suvereniteta, zaista utemeljena na činjenicama?
Kako trenutno izgleda, sve se kreće upravo u ovom pravcu.
„Može da nam se dopada, ili ne, ali sudbina Ukrajine trenutno se rešava u ravni spora geopolitičkih igrača, a sama zemlja nema snage da na to utiče. Rusija i Zapad (prevashodno SAD) praktično su u stanju rata, a to što se grmljavina oružja ne čuje preglasno treba zahvaliti, isključivo, međusobnom nuklearnom uvažavanju strana u sukobu”, piše za portal „Glavred” Andrej Golovačjov i zaključuje: „Kako će se završiti taj rat, kakva će iz njega izaći Ukrajina, u kojim granicama i svim što uz to ide, trenutno niko ne može da odgovori”.
A već u martu naredne godine drugu po veličini evropsku zemlju čekaju predsednički, a možda i parlamentarni izbori. Nema sumnje da će i Moskva i Vašington u takvoj situaciji pokušati da, svako za sebe, „ulove ponešto u mutnom”. Kako će se izjasniti sam narod, njih oko 45 miliona, čini se – malo je važno.
Ne čudi stoga pokušaj kancelarke Angele Merkel da kod ruskog kolege Vladimira Putina uz zajednički projekat gasovoda „Severni tok 2” izdejstvuje i opstanak rute kojom se ovaj važan energent na zapad Evrope doprema preko teritorije Ukrajine. Dogovor utanačen prilikom nedavnog susreta dvoje državnika u Berlinu, od ključnog interesa za dve zemlje, omogućiće i Kijevu da koliko-toliko funkcioniše samostalnije.
Logika je jednostavna: ako su dve najmoćnije države na kontinentu, nakon vekova međusobnih obračuna u najrazličitijim „vrućim” i „hladnim” ratovima, shvatile da ipak najbolje funkcionišu kao – partneri, Ukrajinci bi bili neodgovorni ukoliko ovu promenu okolnosti ne bi shvatili kao dobronameran poziv. Problem je samo kako pronaći modus saradnje koji ne bi naljutio Ameriku. Jer posledice po Kijev mogle bi biti teške i dugotrajne.
Sve navedeno na neki način objašnjava to što na konferenciji za štampu upriličenoj nakon samita Putina i Trampa u Helsinkiju, ovaj drugi nije ni izustio reč – „Ukrajina”.
Možda će pomenuta reč češće da se čuje nakon odluke nadležnog suda u gradu Aleksandriji, u američkoj saveznoj državi Virdžiniji, da Pola Manaforta, bivšeg šefa izborne kampanje Donalda Trampa, proglasi krivim za poreske i bankarske prevare. Jer ne sme se zaboraviti da je on svoje ruke duboko umešao upravo u zbivanja u Ukrajini. Kako u vreme vladavine Viktora Janukoviča, tako i potom. Naime, upravo je Manafort učinio mnogo ne bi li Januković, posle poraza na predsedničkim izborima 2004. ponovo došao na vlast 2010. Američki „stručnjak” se pri tome nije libio da organizuje pravu korupcionašku šemu koja je mnoge zavila u crno a njemu donela gomilu (tuđih) para. Mnogi su zato odluku suda ocenili kao prvi ozbiljniji proces ljudima upletenim u ukrajinska dešavanja.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
