Одлазак јастреба с Капитол хила
Случај је хтео да истог месеца свет обележи десету годишњицу грузијско-руског рата и сазна за смрт америчког сенатора Џона Мекејна који је ја са посебним жаром пратио овај сукоб на Кавказу. Питање Грузије је и даље једна од највећих кости у грлу односа између Запада и Русије, а истовремено представља речит пример политике за коју се деценијама здушно залагао Мекејн, који је преминуо у 81. години живота.
Агенције су свега пар дана раније јавиле да је сенатор одлучио да прекине терапију лечења тумора који му је дијагностификован прошле године, те да је напустио клинику у Вашингтону у којој се лечио и вратио се у Аризону. У реакцијама на његову смрт које варирају од хвалоспева до оштрих критика, нико не пропушта да напомене његов ратоборни поглед на спољну политику, што му је одавно обезбедило титулу једног од најистакнутијих „јастребова” са Капитол хила. Други пак заједнички именилац свих сећања на преминулог сенатора јесте подсећање на његову неиспуњену амбицију да сенаторску фотељу замени оном у Овалном кабинету Беле куће.
Амбицију да постане председник САД Мекејн је покушао да задовољи два пута и то 1999. и 2008. године.
Први пут, истина, није успео да добаци ни до страначке номинације, а симпатију републиканаца тада је задобио Џорџ Буш млађи који ће у два мандата бити амерички председник.
Бушова сенка пратиће Мекејна и када је други пут покушао да се домогне Авеније Пенсилванија 1600, овог пута са републиканском номинацијом у џепу. Тада је, наиме, изашао на црту звезди у успону Бараку Обами и – убедљиво изгубио. Коментатори су истицали да је Американцима била потребна промена коју је Обама обећавао, а евентуална Мекејнова победа доживљавана је као трећи Бушов мандат, сценарио незамислив убедљивој већини нације.
Управо трка са Обамом показала је страст са којом сенатор из Аризоне подржава Грузију у поменутом сукобу с Москвом. Иако су оба председничка кандидата оштро осудила руску инвазију на Грузију, за Мекејна је питање „руске претње” увек представљало нешто више од тренутне политичке борбе. Заправо, хладноратовска мантра о „обуздавању” Москве на сваком кораку и свим средствима налазила је практичну потврду у каријери Џона Мекејна, и пре и после случаја „Грузија”. Много пре него што ће неке млађе америчке дипломате лансирати ових дана често рабљену флоскулу о „малигном” руском утицају сенатор Мекејн је тај приступ својски проповедао и заступао где год је могао. Као председник сенатског Одбора за наоружање залагао се за оштре мере против Кремља у чијем је господару Владимиру Путину видео највећи ризик по америчке интересе.
Нешто мању доследност у ставовима Мекејн је демонстрирао управо на нашем примеру. Тако је рецимо овдашњој јавности био најпознатији као дугогодишњи лобиста Албанско-америчке грађанске лиге, која је на његову подршку у Конгресу знала да одговори издашним донацијама за председничку капмању. Агитовао је за албанске интересе у региону, од подршке сепаратизму на Косову и Метохији, наоружавању УЧК, и касније до независности Косова.
Ипак, у последње време је био приметан његов видно другачији став према Србији, па је боравио у посети Београду 2016. и 2017. где га је примио председник Александар Вучић. Приликом последње посте подржао је дијалог Београда и приштине и изразио забринутост због руског понашања у региону и, како је рекао, покушаја да се сруши влада у држави која је сусед Србије.
Син и унук адмирала, Мекејн је био пилот током рата у Вијетнаму. Након што му је 1967. године оборен авион, провео је више од пет година у заробљеништву. У затвору је често био мучен, због чега је имао трајне физичке последице, а две године је провео у самици. У Сенату је био жесток противник сурових метода испитивања осумњичених за тероризам које је спроводила ЦИА.
Изабран је за конгресмена 1982. године, после више од две деценије службе у морнарици, а за сенатора 1986. У Вијетнам се враћао и као сенатор и радио на томе да посмртни остаци страдалих америчких војника буду враћени кући.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
