Здравица па шљивовица

„Добро дошли на гусларско вече, где ће песма Моравом да тече.”

Овако је Вук Пантовић, наш познати здравичар, гуслар и песник из Сјенице, започео једну од бројних својих здравица на недавно одржаној изложби „Нематеријално културно наслеђе Србије”. Није то било вече у Поморављу, већ дан у Етнографском музеју у Београду посвећен нашем нематеријалном стваралаштву, традиционалним знањима и вештинама које су уписане у национални регистар као вредности које треба сачувати. Пројекат који воде домаћи етнолози уз помоћ надлежних институција траје већ више година, а круна тог рада је упис крсне славе и народног кола у регистар светске нематеријалне баштине Унеска.

 Да ли ће гуслање бити следеће? Такав предлог упућен је у Унескову процедуру усвајања, а коначна одлука о томе да ли ће и бити уписана вештина свирања гусала знаћемо до краја године када заседа Међунационални комитет за нематеријално културно наслеђе.

Тиме би Србија добила и трећи елеменат на овој изузетној листи, а у националном регистру до сада је уписано око четрдесетак елемената наше нематеријалне културне баштине.

Гусле

Неке од њих могли су да виде и посетиоци ове изложбе, овога пута представила се централна Србија, крајеви од Београда на северу до Новог Пазара и Сјенице на југу земље.

Гусле су српски национални инструмент, па тако и многих српских фамилија. У породици Пантовић деда је био гуслар, отац Вуков је израђивао гусле, али та традиција наставиће се још много година, јер су и његови унуци већ почели да гуслају.

– Мене је Бог позвао, а ја узео ове гусле које ме носе од сабора до сабора да говорим што је било и пророкујем што ће бити. Гусле имају велику моћ. Врло често ме позивају и као здравичара на скупове широм ове наше лепе земље, а мало одем и до наших братских земаља у суседству. Окупљамо се, чувамо нашу лепу традицију и трудимо се да младим генерацијама пренесемо наше народне обичаје. Ја волим да одем до манастира Ђурђеви ступови где постоји музички састав, а међу њима има и младих гуслара којима преносим оно знање које сам и ја од старијих научио – каже Вук Пантовић.

На листи нематеријалне баштине су и кајмак, ракија шљивовица и новопазарске мантије, и све се то може и лепо пробати, па како онда да је нематеријално, питају се неки? Одговор је врло једноставан, оно што се сматра нашим културним наслеђем је вештина и знање које имамо да направимо добру шљивовицу, или новопазарску мантију која се сматра специјалитетом овог краја, а припрема се и у бошњачким и у српским домовима.

Мантије

Регионални координатор Центра за нематеријално културно наслеђе Снежана Шапоњић Ашанин каже да су мантије од пре четири године на националној листи.

– Као јела специфичне су и јединствене, производе се од брашна и меса које се претходно не обрађује термички него се директно пече, а начин на како се припрема тесто и прелив од белог лука је оно што га чини јединственим. Начин припремања је потпуно исти и код православаца и код муслимана, па смо и то хтели да истакнемо, да имамо много заједничког, па и да су нам јела врло слична – каже Снежана Шапоњић Ашанин.

Шљивовица

Прављење ракије шљивовица такође је на листи Националног центра. Зашто је предност дата шљиви у односу на друго воће, није тешко одговорити. –Шљива нас је и отхранила, од овог воћа праве се пекмез и џем који су служили за прехрану и у најтежим ратним тренуцима и када би завладала глад. То је и енергетска храна и лепа посластица и за данашње време ако се од џема направе колачи и друге посластице.

У Трепчи код Чачка ракија се прави још од средине 18. века, каже Станимир Минић. Његова унука наставиће ову традицију. Станимир је до пре 15 година радио у грађевини, а онда се посветио добијању заводљиве и „лековите” течности из казана. И од тада прави ракију не само од шљиве већ и од купуса, дивље крушке, трњине... Шљивовица се прави од презрелог плода шљиве пожегаче, маџарке, црвене шумадинке или ранке са додатком трноваче, потврда квалитета пићу из Минићеве куће ракије, стиже са бројних сајмова, између осталих и на Новосадском сајму и „Ракија фест” у Београду.

– Да би се успело у овом послу човек треба да има среће да се роди у Трепчи на јужним падинама планине Вујан и да су му за откуп воћа близу Сувобор и Рудник, а за дрен, оскорушу и крушку такишу Вујан и Буковик – каже Станислав. А пошто ће унука наследити деду, ко зна, можда једног дана и шљивовица стигне до Унеска.

Најважније и јесте да нематеријално културно наслеђе има подмладак јер само је то гарант да ће тај елеменат да живи у будућности.

Управо зато изложбу у Етнографском музеју зачинило је дечије културно-уметничко друштво „Бамби фолк степ из Чачка”.

– Та деца су живи наследници и гарант да ће коло и даље да се игра, и да опстаје на листи нематеријалног културног наслеђа човечанства – закључила је Снежана Шапоњић Ашанин.

Фрула

Зоран Јефтић, фрулаш из Чачка, уметнички руководилац ансамбла у Чачку, одсвирао је неколико кола на изложби.

– У нашем крају одржава се велики сабор фрулаша, старешина сабора је уметник Бора Дугић. Дође и по 60 фрулаша, и то оних најбољих, и ту се такмиче по старосним категоријама – каже Јефтић и додаје: – Нема проблема за фрулу, Србија има доста квалитетних фрулаша.

Овај инструмент је познат и као свирала (свиројка) и свиралче (свирајче), али и као дудук или дудуче у источним и јужним крајевима Србије. Фрула је иначе најраспрострањенији аерофони инструмент са писком (тип вертикалне народне флауте) у домаћој музичкој пракси.

Здравица и гајде кандидати

Министарство за културу сваке године расписује конкурсе из области нематеријалног културног наслеђа. У процедури за национални регистар је и упис здравице и вештина свирања на гајдама.