Ноле, назад нећеш моћи
Само је на Новаку Ђоковићу било да се одлучи хоће ли се вратити у тениску игру престола пуном снагом или ће почети да упознаје живот кога се одрицао још од времена дечаштва. Он поседује сва права на самога себе. Шта год да одлучи, биће то прави избор за њега и увек погрешан за нас.
Нолетова глава је исувише дуго штрчала међу постројеним Србима и само се чекао тренутак да се наслути његова абдикација, па да се спроведе омиљена национална операција: скраћивање највећег спортисте Србије. Наравно, за главу. С идолопоклонством смо гледали момка који се попео на висине где би већина нас преживљавала с маскама за кисеоник. Гледајући га, ми смо били ти који сервирамо за меч лопту. Ноле је наш медијум у царству снова и зато смо много више жалили за том опсеном, него он сам.
Отуда је било толике количине анксиозности када се анализирало Нолетово посустајање, јер у дијагнози друштва ствараног на темељима колективизма, њему је одавно забрањено да форхендом промаши линију или да погоди мрежу. Зато што нам се ноћима чинило да поен губимо ми, а не Ноле.
Морао је, међутим, доћи тај тренутак да епски херој светског спорта почне да размишља да се коначно врати кући.
Плашио сам се, када је крунисан, да ће почетак његовог повратка међу Србе представљати почетак суочавања с природним законом митоманије: да он више никада неће бити тако леп и тако моћан. А шта је хтео Ноле кад му се све смучило? Можда је младић који је преокренуо читав тениски поредак, долазећи из земље чуда, само пожелео да се опет врати у њу? Одмах смо му поставили рампу на граници! Ноле, назад нећеш моћи! Нисмо му опраштали кад је почео да тоне јер би то значило да је зазвонио будилник и да смо све оне ноћи које смо због њега провели будни, заправо сањали.
Зато је мистерија Нолетовог силаска с трона, прича о њему и нама. Он нама не дугује ама баш ништа, али ми много дугујемо њему. Појавивши се изненада међу првих десет тенисера света, започео је ритуални процес његовог обожавања, а сваки појединац је умислио да је истовремено његов отац, његова мајка, његов тренер и његова жена.
Судар лицемерног конзервативизма с индивидуалцем који је почео да једе некакво семење и пије сокиће био је катарзичан јер се појавио дечко који, уместо култа пораза, ствара култ победе, као последицу жестоког тренинга, самодисциплине и вере само у себе и свој мозак, претворен у компјутер. Први пут, створен је робот, а Србин, који побеђује када га сви прежале, који из себе црпи снагу да га у последњем гему не савлада страх од победе – највећи страх у Срба после страха од промаје.
Још нешто нам је импоновало кад је Ноле био цар. Његово израњање на површину пореметило је устаљена правила тениса, као спорта богатих, где дечаци из земаља попут Србије могу привирити само као скупљачи лоптица. Разуме, се, предуслов за то је да су гастарбајтери. Ноле је први који је зграбио те лоптице и почео да враћа убитачне ритерне. Његов продор на прво место АТП листе је био тако снажан да је извршио револуционарни идеолошки преокрет, стварајући наду сваком електричару да може постати Никола Тесла.
Нолетове победе пореметиле су пирамиду устројену на огромном новцу и гладијаторски устројеној шеми турнира широм света, где су велики играчи били само људско месо за ширење глобалне империје капитала, што би вероватно рекао изопштени мудрац Дуци Симоновић. Да, и Дуци је био првак света у кошарци, али су га његова екстремна антиглобалистичка уверења одстранила из мејнстрим медија, те сада своје идеје шири по опскурним, герилским телевизијама. И њега смо се одрекли, зар не, па је апсурдно да Дуци, који толико оштро критикује Нолета, заједно с њим преживљава исту судбину. Шта ће нам шампиони који су одлучили да се повуку због уверења, попут Дуција, а ми смо га закопали још дубље у изолацију. А био је један од најбољих кошаркаша света. Тешко ономе ко хоће да буде свој, а не наш.
Није ли било логично да после освајања Ролан Гароса 2016. године, Ноле смањи своје надљудске напоре и поново види светове које не омеђавају линије, мрежа, велике компаније и наши подочњаци. Чини ми се да је Нолетову пучистичку стратегију најбоље проучио Енди Мари. Који је, узгред, такође пукао. Срби су се питали о каквој је то мистерији реч и зашто је Новак на мечеве долазио као да иде с ортацима на пецање, али не да би уловио рибу, већ да би равнодушно посматрао реку. Узалуд су вајни стручњаци тражили разлоге за Нолетову меланхолију и истраживали зашто је у своју ложу позвао некаквог шпанског мистика Пепеа Имаза, који се залаже за мир у свету. Узалуд и данас Ноле објашњава да му је тај човек другар. Овдашњи мислиоци су све разоткрили. Ноле, наиме, не једе печење и хајде да је само то, него се још дружи са шпанским секташем. Чак су и Новакову супругу Јелену прогласили за Миру Марковић светског тениса. Препоручивали су му да скине папуче, да се мане тих травуљина које жваће и баци се на роштиљ. Можда је током великог повратка, освајањем Вимблдона, па мастерса у Синсинатију, заиста у торбу спаковао гурманску пљескавицу? Нико је није видео, али је свима замирисала.
Узалуд смо се трудили да проникнемо у Нолетов нови свет, заборављајући да се у игри побеђује и губи. Дојучерашњи број један је једини који зна праву истину. Сада, кад поново иде тамо где је и био, уз мудрог Словака Марјана Вајду, кога је вратио у тим, ми не престајемо да мудрујемо. Ваљда очекујемо да Вајда поједе Пепеа!
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


