Nole, nazad nećeš moći
Samo je na Novaku Đokoviću bilo da se odluči hoće li se vratiti u tenisku igru prestola punom snagom ili će početi da upoznaje život koga se odricao još od vremena dečaštva. On poseduje sva prava na samoga sebe. Šta god da odluči, biće to pravi izbor za njega i uvek pogrešan za nas.
Noletova glava je isuviše dugo štrčala među postrojenim Srbima i samo se čekao trenutak da se nasluti njegova abdikacija, pa da se sprovede omiljena nacionalna operacija: skraćivanje najvećeg sportiste Srbije. Naravno, za glavu. S idolopoklonstvom smo gledali momka koji se popeo na visine gde bi većina nas preživljavala s maskama za kiseonik. Gledajući ga, mi smo bili ti koji serviramo za meč loptu. Nole je naš medijum u carstvu snova i zato smo mnogo više žalili za tom opsenom, nego on sam.
Otuda je bilo tolike količine anksioznosti kada se analiziralo Noletovo posustajanje, jer u dijagnozi društva stvaranog na temeljima kolektivizma, njemu je odavno zabranjeno da forhendom promaši liniju ili da pogodi mrežu. Zato što nam se noćima činilo da poen gubimo mi, a ne Nole.
Morao je, međutim, doći taj trenutak da epski heroj svetskog sporta počne da razmišlja da se konačno vrati kući.
Plašio sam se, kada je krunisan, da će početak njegovog povratka među Srbe predstavljati početak suočavanja s prirodnim zakonom mitomanije: da on više nikada neće biti tako lep i tako moćan. A šta je hteo Nole kad mu se sve smučilo? Možda je mladić koji je preokrenuo čitav teniski poredak, dolazeći iz zemlje čuda, samo poželeo da se opet vrati u nju? Odmah smo mu postavili rampu na granici! Nole, nazad nećeš moći! Nismo mu opraštali kad je počeo da tone jer bi to značilo da je zazvonio budilnik i da smo sve one noći koje smo zbog njega proveli budni, zapravo sanjali.
Zato je misterija Noletovog silaska s trona, priča o njemu i nama. On nama ne duguje ama baš ništa, ali mi mnogo dugujemo njemu. Pojavivši se iznenada među prvih deset tenisera sveta, započeo je ritualni proces njegovog obožavanja, a svaki pojedinac je umislio da je istovremeno njegov otac, njegova majka, njegov trener i njegova žena.
Sudar licemernog konzervativizma s individualcem koji je počeo da jede nekakvo semenje i pije sokiće bio je katarzičan jer se pojavio dečko koji, umesto kulta poraza, stvara kult pobede, kao posledicu žestokog treninga, samodiscipline i vere samo u sebe i svoj mozak, pretvoren u kompjuter. Prvi put, stvoren je robot, a Srbin, koji pobeđuje kada ga svi prežale, koji iz sebe crpi snagu da ga u poslednjem gemu ne savlada strah od pobede – najveći strah u Srba posle straha od promaje.
Još nešto nam je imponovalo kad je Nole bio car. Njegovo izranjanje na površinu poremetilo je ustaljena pravila tenisa, kao sporta bogatih, gde dečaci iz zemalja poput Srbije mogu priviriti samo kao skupljači loptica. Razume, se, preduslov za to je da su gastarbajteri. Nole je prvi koji je zgrabio te loptice i počeo da vraća ubitačne riterne. Njegov prodor na prvo mesto ATP liste je bio tako snažan da je izvršio revolucionarni ideološki preokret, stvarajući nadu svakom električaru da može postati Nikola Tesla.
Noletove pobede poremetile su piramidu ustrojenu na ogromnom novcu i gladijatorski ustrojenoj šemi turnira širom sveta, gde su veliki igrači bili samo ljudsko meso za širenje globalne imperije kapitala, što bi verovatno rekao izopšteni mudrac Duci Simonović. Da, i Duci je bio prvak sveta u košarci, ali su ga njegova ekstremna antiglobalistička uverenja odstranila iz mejnstrim medija, te sada svoje ideje širi po opskurnim, gerilskim televizijama. I njega smo se odrekli, zar ne, pa je apsurdno da Duci, koji toliko oštro kritikuje Noleta, zajedno s njim preživljava istu sudbinu. Šta će nam šampioni koji su odlučili da se povuku zbog uverenja, poput Ducija, a mi smo ga zakopali još dublje u izolaciju. A bio je jedan od najboljih košarkaša sveta. Teško onome ko hoće da bude svoj, a ne naš.
Nije li bilo logično da posle osvajanja Rolan Garosa 2016. godine, Nole smanji svoje nadljudske napore i ponovo vidi svetove koje ne omeđavaju linije, mreža, velike kompanije i naši podočnjaci. Čini mi se da je Noletovu pučističku strategiju najbolje proučio Endi Mari. Koji je, uzgred, takođe pukao. Srbi su se pitali o kakvoj je to misteriji reč i zašto je Novak na mečeve dolazio kao da ide s ortacima na pecanje, ali ne da bi ulovio ribu, već da bi ravnodušno posmatrao reku. Uzalud su vajni stručnjaci tražili razloge za Noletovu melanholiju i istraživali zašto je u svoju ložu pozvao nekakvog španskog mistika Pepea Imaza, koji se zalaže za mir u svetu. Uzalud i danas Nole objašnjava da mu je taj čovek drugar. Ovdašnji mislioci su sve razotkrili. Nole, naime, ne jede pečenje i hajde da je samo to, nego se još druži sa španskim sektašem. Čak su i Novakovu suprugu Jelenu proglasili za Miru Marković svetskog tenisa. Preporučivali su mu da skine papuče, da se mane tih travuljina koje žvaće i baci se na roštilj. Možda je tokom velikog povratka, osvajanjem Vimbldona, pa mastersa u Sinsinatiju, zaista u torbu spakovao gurmansku pljeskavicu? Niko je nije video, ali je svima zamirisala.
Uzalud smo se trudili da proniknemo u Noletov novi svet, zaboravljajući da se u igri pobeđuje i gubi. Dojučerašnji broj jedan je jedini koji zna pravu istinu. Sada, kad ponovo ide tamo gde je i bio, uz mudrog Slovaka Marjana Vajdu, koga je vratio u tim, mi ne prestajemo da mudrujemo. Valjda očekujemo da Vajda pojede Pepea!
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
