Виолиниста на трагу акорда душе

Знао сам да је то део Шпаније, али сам морао да погледам на мапи где се тачно налази то острво Гран Канарија. Нисам баш био срећан када сам схватио да је од матице далеко 1.300 километара, заправо, да је најближе копно оно мароканско. Помислио сам, издржаћу годину-две на двестотинак километара од Африке, па ћу каријеру наставити негде у срцу Европе, започиње причу Небојша Милановић, стални члан филхармонијског оркестра Гран Канарије и професор виолине на музичкој академији у Лас Палмасу.

Док дане годишњег одмора проводи у родном Београду, сумира сада већ четврт века дугу музичарску и академску каријеру на једном од Канарских острва. Овог лета, његов јединствени пројекат „De аcorde” пожњео је прегршт похвала у Шпанији, а своја истраживања о изворима мотивације за свирање виолине (што му је била и тема докторске дисертације) с успехом је представио на великој међународној конференцији у Монтреалу.

Почетак приче о томе како су га путеви судбине укотвили на парчету Шпаније у северном Атлантику, сеже у оловне деведесете године. Након што је 1991. завршио Музичку академију у Београду, низом солистичких наступа у земљи и иностранству завредео је државну стипендију за мастер курс у Салцбургу, код професора Руђера Ричија, што је ВИП улазница у свет врхунских виолиниста. 

Небојша Милановић

„А онда су Југославији уведене међународне санкције и све је пало у воду. Уместо у Аустрију, отишао сам на усавршавање у Санкт Петербург. Две године касније, тамо сам од пријатеља из музичких кругова сазнао да филхармонијски оркестар из Лас Палмаса тражи виолинисту. Вратио сам се у Београд, препаковао кофере и запутио се у непознато, на руб Шпаније”, присећа се Милановић.

Неколико недеља касније, у џепу је имао једногодишњи уговор.

„Оркестар броји 80 чланова, заступљене су 22 нације, тако да се нисам осећао као странац. Оформила се и мала Југославија, тачније СХС, јер су у оркестру већ били хрватски кларинетиста Радован Кавалин и Словенац Изток Водишек, виолиниста”, каже Милановић.

Чврстом сидрењу на Гран Канарији допринела је и – љубав. Оженио се колегиницом из оркестра, виолинисткињом Вики Ћу, Канађанком кинеског порекла. Њихова дванаестогодишња ћерка Анђелина увелико свира виолину. Поносна је на шпанску домовину и српско-канадско-кинеско порекло, да парафразирамо наводну Теслину изјаву. 

„Временом и сам сам почео да се на острву осећам као домаћи, стекао сам много пријатеља међу локалцима. Када сам дошао, нисам знао ни реч шпанског, а кроз комуникацију сам га тако добро научио да сам и докторску дисертацију написао на том језику”, каже наш саговорник. Филхармонијски оркестар у Лас Палмасу, додаје, има традицију дугу век и по, један је од најстаријих у Шпанији. Осим концерата широм државе, иду на турнеје по Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Кини, Јапану... О угледу „фирме” говори и податак да се на последњи конкурс за пријем двојице виолиниста јавило чак 67 кандидата из читавог света.

Музицирање у тако сјајном оркестру и звање професора виолине на академији у Лас Палмасу, нису биле лимит Небојшиних амбиција. Последњих година, отиснуо се у неистражено. Тако је настао „De аcorde”.

„И пре тога сам учествовао у националном пројекту чији је циљ био да се свет музике приближи особама ометеним у менталном развоју. Из тога ми се родила идеја: Зашто им не бисмо дали могућност да овладају гудачким и дувачким инструментима? За тај пројекат сам добио подршку једне велике шпанске банке, окупили смо тридесет пунолетних полазника и резултати су превазишли сва очекивања”, каже Милановић, описујући да се догодило нешто више од свирања.

„Унутар групе, као и у односу на чланове породица, али и између њих и нас музичара, почеле су да се плету нити присне комуникације и хармоније. Врхунски пример мотивације је једна од полазница која има и тешко оштећење моторике обе шаке. Толико је желела да засвира виолину да је успела да савије прсте на начин како до тада није могла. Музика је недокучив флуид, иако се наука труди да проникне и у ту тајну. То сам видео учествујући у јулу на међународној конференцији у Монтреалу, посвећеној перцепцији и разумевању музике. У Америци постоје истинске „лабораторије звука”, попут оних за хемију, физику и биологију, али онај део утицаја музике који се тиче душе измиче експериментима и мерењима”, уверен је професор Небојша Милановић.