Violinista na tragu akorda duše

Znao sam da je to deo Španije, ali sam morao da pogledam na mapi gde se tačno nalazi to ostrvo Gran Kanarija. Nisam baš bio srećan kada sam shvatio da je od matice daleko 1.300 kilometara, zapravo, da je najbliže kopno ono marokansko. Pomislio sam, izdržaću godinu-dve na dvestotinak kilometara od Afrike, pa ću karijeru nastaviti negde u srcu Evrope, započinje priču Nebojša Milanović, stalni član filharmonijskog orkestra Gran Kanarije i profesor violine na muzičkoj akademiji u Las Palmasu.

Dok dane godišnjeg odmora provodi u rodnom Beogradu, sumira sada već četvrt veka dugu muzičarsku i akademsku karijeru na jednom od Kanarskih ostrva. Ovog leta, njegov jedinstveni projekat „De acorde” požnjeo je pregršt pohvala u Španiji, a svoja istraživanja o izvorima motivacije za sviranje violine (što mu je bila i tema doktorske disertacije) s uspehom je predstavio na velikoj međunarodnoj konferenciji u Montrealu.

Početak priče o tome kako su ga putevi sudbine ukotvili na parčetu Španije u severnom Atlantiku, seže u olovne devedesete godine. Nakon što je 1991. završio Muzičku akademiju u Beogradu, nizom solističkih nastupa u zemlji i inostranstvu zavredeo je državnu stipendiju za master kurs u Salcburgu, kod profesora Ruđera Ričija, što je VIP ulaznica u svet vrhunskih violinista. 

Nebojša Milanović

„A onda su Jugoslaviji uvedene međunarodne sankcije i sve je palo u vodu. Umesto u Austriju, otišao sam na usavršavanje u Sankt Peterburg. Dve godine kasnije, tamo sam od prijatelja iz muzičkih krugova saznao da filharmonijski orkestar iz Las Palmasa traži violinistu. Vratio sam se u Beograd, prepakovao kofere i zaputio se u nepoznato, na rub Španije”, priseća se Milanović.

Nekoliko nedelja kasnije, u džepu je imao jednogodišnji ugovor.

„Orkestar broji 80 članova, zastupljene su 22 nacije, tako da se nisam osećao kao stranac. Oformila se i mala Jugoslavija, tačnije SHS, jer su u orkestru već bili hrvatski klarinetista Radovan Kavalin i Slovenac Iztok Vodišek, violinista”, kaže Milanović.

Čvrstom sidrenju na Gran Kanariji doprinela je i – ljubav. Oženio se koleginicom iz orkestra, violinistkinjom Viki Ću, Kanađankom kineskog porekla. Njihova dvanaestogodišnja ćerka Anđelina uveliko svira violinu. Ponosna je na špansku domovinu i srpsko-kanadsko-kinesko poreklo, da parafraziramo navodnu Teslinu izjavu. 

„Vremenom i sam sam počeo da se na ostrvu osećam kao domaći, stekao sam mnogo prijatelja među lokalcima. Kada sam došao, nisam znao ni reč španskog, a kroz komunikaciju sam ga tako dobro naučio da sam i doktorsku disertaciju napisao na tom jeziku”, kaže naš sagovornik. Filharmonijski orkestar u Las Palmasu, dodaje, ima tradiciju dugu vek i po, jedan je od najstarijih u Španiji. Osim koncerata širom države, idu na turneje po Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Kini, Japanu... O ugledu „firme” govori i podatak da se na poslednji konkurs za prijem dvojice violinista javilo čak 67 kandidata iz čitavog sveta.

Muziciranje u tako sjajnom orkestru i zvanje profesora violine na akademiji u Las Palmasu, nisu bile limit Nebojšinih ambicija. Poslednjih godina, otisnuo se u neistraženo. Tako je nastao „De acorde”.

„I pre toga sam učestvovao u nacionalnom projektu čiji je cilj bio da se svet muzike približi osobama ometenim u mentalnom razvoju. Iz toga mi se rodila ideja: Zašto im ne bismo dali mogućnost da ovladaju gudačkim i duvačkim instrumentima? Za taj projekat sam dobio podršku jedne velike španske banke, okupili smo trideset punoletnih polaznika i rezultati su prevazišli sva očekivanja”, kaže Milanović, opisujući da se dogodilo nešto više od sviranja.

„Unutar grupe, kao i u odnosu na članove porodica, ali i između njih i nas muzičara, počele su da se pletu niti prisne komunikacije i harmonije. Vrhunski primer motivacije je jedna od polaznica koja ima i teško oštećenje motorike obe šake. Toliko je želela da zasvira violinu da je uspela da savije prste na način kako do tada nije mogla. Muzika je nedokučiv fluid, iako se nauka trudi da pronikne i u tu tajnu. To sam video učestvujući u julu na međunarodnoj konferenciji u Montrealu, posvećenoj percepciji i razumevanju muzike. U Americi postoje istinske „laboratorije zvuka”, poput onih za hemiju, fiziku i biologiju, ali onaj deo uticaja muzike koji se tiče duše izmiče eksperimentima i merenjima”, uveren je profesor Nebojša Milanović.