Уранак на Теразијама

Ураним ти ја, као сваки просечни „теразијски” Црногорац, нешто пре 11 сати, овог 1. маја – да уграбим што више од највеличанственије светковинe рада: нерада. Тргнем с ногу „једну”, у славу чикашких демонстраната које је зарад наша два слободна дана полиција поштено премлатила пре сто и кусур лета. Па, још једну у славу чикашких полицајаца (и они су радници, мајку му)?! Па још једну у име обесправљених египатских, старогрчих и римских робова.... Четвртом наздравим „контроверзним бизнисменима” који су се „поштено нарадили” свих ових година и закључим с петом, покушавајући да се сетим чему сам па почео да наздрављам?.. Ах, да раду!

Попакујем у шерпу и цегерче првомајску иконографију (сланиницу, месо за роштиљ и пиво), па правац међ` остале ударнике на Аду Циганлију, али јадац...

На сред Трга Николе Пашића – кркљанац. Синдикални протести! Па где баш данас, браћо радници?! Од толико радних дана када је много згодније демонстрирати, ви потрефисте баш нерадни! Што се не угледате на просветаре?! Када сте видели њих да штрајкују усред распуста?.. Шта би сад рекли мучени чикашки прегаоци да вас виде како „саботирате” основне постулате првомајске идеје – роштиљ и ражањ?!

Видим, нема ми друге него да се придружим протестима. Сви за говорником са бине понављају:„УА”, понављам и ја за њима, а оно сирото пиво у цегерима ми се греје ли греје... Нека то, него почеше и да ме гурају у прве редове, мислећи да сам ону шерпу, под мишком, понео као симбол гладних и обесправљених радника, па хоће да станем пред камере и кажем коју, подижући, поменуту шерпу, у вис.

Где море да је дижем, попадаће по сниматељу сланиница, кобасице и ражњићи, а оде онда борба за радничка права у...

Добих успут још качкет, пиштаљку, заставице, приступнице за три, четири синдиката... Уђох у масу с намером да се што пре докопам Теразија а изађох из ње као револтирани: металац, текстилац, краниста и пензионер!

Ал`, не лези враже, ни три корака нисам одмакао кад искочи пред мене младић, ухвати ме за рамена и поче да дрмуса, ко блесав. Активиста једног од кандидата за градоначелника, у првомајској агитацији. Игра поклопац на шерпи, јече флаше у цегеру а он навалио с монологом.

– Јесте ли члан наше странке – пита, а већ ми спрема приступницу.

– Па, нисам. Нисам члан ни једне странке и ја бих само да ове ћевапe... – ни завршио нисам а већ постадох „њихов”...

Потрпа ми у џепове чланску карту, предизборне летке, окити ме беџевима, плус гратис хемијска и упаљач, и отправи ме на пут.

Има ли краја свему овом, мислим се, кад...

На два метра од овог, следећи предизборни штанд и нови спопадач.

– Није ваљда да верујете у њихова обећања, господине?! Па зар не желите најбоље свом граду – препаде ме момчић.

– Наравно да желим, али ја сам само кренуо на Аду и знате носим...– ма ко ме пита шта имам да кажем, постадох у непуна два минута члан две, идеолошки дијаметрално супротне, странке. Избушише ми мајицу беџевима, упаљача већ имам колико и трафика, оловака за још два школовања... Ајде, што се каже: „Куд иде јуне нек иде и уже...”, ваљда је било доста?!

Није! Има их још и сви се наређали један до другог, као да им неко брани да се раштркају. Видим, мерачи ме следећи, али пикирам и ја њега. Што да врдам када знам шта ме чека?! Ма, није ни прозборио, већ му пружам личну карту и велим: „Учлањуј, леви џеп је за упаљаче, десни за оловке, а беџ задени где год нађеш слободни комад мајице”!

– Можеш ли, молим те да позовеш и још она два, преостала „кобца”, да завршим и са њима, видим чекају... – питам, већ верзирано.

Док опослих све то, видим, дан ишчилио. Враћају се већ људи с уранка, а ја на сред Теразија са шерпицом и цегерчетом.

Море, само да сам знао, отишао бих на посао, бог да ме види...

Боље и обесправљени радник него: социјалистичко-либерално- радикално- демократски (и с једним и с два С) синдикални активиста с хладним месом и топлим пивом...