Незванични симбол главног града чека селидбу

Савске обале је повезао 1942. и, како се наводи, назван је Мост принц Еуген. Нажалост, уместо по повезивању људи и обала, што су главне асоцијације на све саобраћајнице преко река, Стари савски у првим годинама постојања био је веза старог дела града са злогласним концентрационим логором на Старом сајмишту.

Када је 1944. почело ослобађање Београда, као и на почетку рата, први на удару су се нашли мостови. И док су други поново завршили у Дунаву и Сави, Стари савски је преживео налет бомби, али и минирање захваљујући храбрости учитеља Миладина Зарића. Овај учитељ у току рата је правио план како да се освети хитлеровцима за убијање стотину његових Косјераца. Одлучио се за спасавање моста који су нацисти минирали и планирали да сруше у току повлачења. Педесетпетогодишњи учитељ је све то знао јер је становао у оближњој Карађорђевој одакле је више од месец дана гледао окупаторе како минирају. Схвативши шта ће да се догоди, неуморно је проучавао како су постављени каблови и како су мине са детонаторима спојене, да би коначно 20. октобра 1944. и потрчао ка лучној конструкцији. На мост је дошао са црвеноармејцима са којима је прегледао стубове и утврдио да су сандуци са експлозивом испод трећег стуба, али и да је фитиљ већ упаљен. Учитељ је истрчао, узео ашов који је био поред настрадалог немачког војника и пресекао детонатор. Мост је био спасен. И поред ове Зарићеве акције, мост можда не би остао над Савом да је учитељ пресекао погрешну жицу. А пресекао је праву не зато што је имао среће, него што је, како је забележено, имао искуства из балканских ратова и Првог светског рата. За своје ангажовање и храброст Зарић је одликован крајем исте године, а мост је остао Београђанима.

У првим послератним деценијама био је и те како важан јер је дуго, уз железнички, био једини стални мост на Сави у Београду – до изградње првобитног Бранковог моста половином педесетих прошлог века. Тек седамдесетих, изградњом „Газеле” и Бранковог каквим га данас познајемо, Стари савски добија озбиљнију конкуренцију.

Али, већ лета 1984, када је са Новим Београдом успостављена трамвајска веза, Стари савски постао је и до данас остао једини трамвајски мост у престоници.

Године и све више саобраћаја у граду учинили су своје па је почетком овог миленијума било јасно да савска старина мора да се среди. То је и учињено 2008. Знатно озбиљнији радови на њему најављени су пре две, три године, када су надлежни указали да ће мост добити више саобраћајних трака и простора за пешаке и бициклисте, и да ће можда, по узору на неке светске мостове, и Стари савски бити на два нивоа. План је, како је тада истицано, био да се чувени зелени лук, који ноћу засија као сафир, сачува. Међутим, прошле године надлежни су сами демантовали своје раније идеје, најавивши да ће на месту Старог савског бити подигнут нови лучни, али овога пута бели мост. Стари неће отићи у старо гвожђе, већ ће бити пресељен највероватније у Земун или Нови Београд, а будућа служба биће му пешачко-бициклистичка. Многи стручњаци и суграђани не гледају благонаклоно на ово. Али док је за њих Стари савски мост симбол града, за надлежне је то конструкција без архитектонске вредности.