Далеко је Европа

Реанимација је успела, стање пацијента је рањиво, али са добрим изгледима за опоравак. Под једним условом: да прихвати терапију која да би била делотворна понекад мора бити и болна и да, пре свега, покаже добру вољу и решеност да стане на здраве ноге.

Овако би могао да гласи најкраћи рапорт конзилијума домаћих страних лекара са транзиционог контролног економског прегледа Србије седам година након почетка лечења. Уз жаљење што пацијент није довољно сарађивао па су досадашњи резултати остали скромни и што пролазно транзиционо време није било брже.

Или преведено на језик економије: Србија ни после седам година није надокнадила заостајање из 90-их, па је, упркос динамичном привредном расту, крајем прошле године њен бруто домаћи производ реално нижи за 20, а индустријска производња тек на половини достигнуте почетком девете деценије прошлог века. Истина, јаз у односу на друге транзиционе земље је смањен, али је од циља – европски стандарди или бар њихов минимум довољан да уђе у европску породицу – још далеко.

Србија је, истина, кроз транзиционе муке од 2000. газила са највећом стопом раста БДП на подручју југоисточне Европе (од четири до осам одсто годишње) достигавши 5.500 долара у 2007, успоставила макроекономску стабилност (инфлацију оборила са 40,7 на 10,1 проценат а јавни дуг који је био 169,3 одсто БДП смањила на 28,3 уз велики раст приватног посебно у 2007), значајно подигла плате (просечни реални раст зарада које су на крају прошле године 347 евра био је 15 одсто), али је животни стандард, оно чиме обичан човек мери транзициони учинак, и даље међу најнижима у Европи. Куповна моћ овдашњег света је премашила тек трећину европског просека ( 37 одсто просечене у земљама европске двадесетседморице).

Тако је записано и у најновијем „Извештају о развоју Србије у 2007”, са освртом на протеклих седам година, објављеном уочи празника. Најновија публикација Републичког завода за развој, на око двеста страница, даје до сада најкомплетнији пресек транзиционог учинка и кроз преглед свих релевантних анализа домаћих и међународних аналитичара и поређене српске позиције по свим кључним економским параметрима са најразвијенијима, али и транзиционим земљама – узорима и конкурентима.

На прекретници, после завршене прве транзиционе фазе, постављених темеља за другу у којој би требало да приватизује велика предузећа, да реформише финансијски сектор и ојача небанкарске институције и пред изазовима треће фазе, у којој је чекају реструктурисање и модернизација предузећа, подизање конкурентности и инфраструктурне реформе, Србија је успела да своју просечну транзициону оцену повећа са 1,6 у 2000. на 2,7 у 2007.

И можда би неко могао и да буде задовољан, подсећајући да се у транзиционушколу Европске банке за обнову и развој, коју похађа 29 ученика (по чијем наставном плану се полаже девет транзиционих испита из пет области реформских области – предузећа, тржиште, трговина, финансијске институције и инфраструктура), укључила много касније, да није поређења са осталим полазницима и прошлогодишњег пада са 17 на 23-24 место.

Док су сем Мађарске, која је завредила четворку за стандарде најближе развијеним тржишним привредама у групу најнапреднијих транзиционих привреда сврстане и Естонија, Чешка Словачка, Пољска и Литванија (3,9 до 3,7), у региону југоисточне Европе најбоље оцене добиле су Бугарска, Хрватска (3,5) и Румунија (3,4). Македонија и Албанија оцењене су са 3,1 односно три, Црна Гора добила је 2,8 поена, а Србија са БиХ заузела најнижу позицију.

Шта се заправо догодило, није да су и Албанци бољи од нас? Објективно нису, али оцењивачи цене и труд. Или једноставније други су напредовали, а Србија забављена собом, својим владама, изборним кампањама, територијом, али и неким небеским питањима, занемарила је овоземаљска економска, стагнирала, и по оцени ЕБРД у 2007. остварила напредак једино у области која јој је годинама најслабија тачка. На терену политике конкуренције коначно је добила довољан два – пре свега захваљујући ономе што је почела да ради Комисија за заштиту конкуренције. У осталих осам области се није мрднула, па тако и даље највећу оцену – четворку има из либерализације цена, спроведене још 2001. године, на почетку транзиције и по стандардима развијених тржишних привреда, 3,7 за приватизацију малих предузећа где је транзициони процес највише одмакао и 3,3 за режим спољнотрговинске размене (трговинска либерализација и девизни систем). Ниже оцене су добијене за процес приватизације великих друштвених предузећа (2,7), реформу банкарског сектора 2,7 и реструктурисање предузећа (2,3), док је најнижу, двојку, сем у борби против монопола, добила и за сигурност тржишта и развој небанкарских финансијских институција и инфраструктурне реформе. Комерцијализација, конкурентност, либерализација, приватизација још нису додирнуле ниједан инфраструктурни сектор, што је Србију позиционирало на само дно лествице, заједно са Црном Гором и бољом позицијом само од Белорусије. Према оцени ЕБРД-а у области инфраструктуре Србија бележи умерен напредак у спровођењу реформи, има двојку од могућих 4,3.

Спора приватизација и низак ниво корпоративног управљања, у чему је Србија само испред БиХ и скроман помак у реструктурисању великих система, у чему је надмашила само Белорусију и започето иприлично урађено, али без даљих корака у сектору малих и средњих предузећа, донело је лоше позиције и на другим ранг-листама.

– Почетком ове године Србија се суочава са новим развојним изазовима који на средњи рок могу да изазову нове структурне неравнотеже. Реформски процеси, у сенци политичких превирања, улазе у доста осетљиву фазу а српска економија се суочава са два крупна проблема: армијом од око 600.000 незапослених и ниском укупном и секторском конкурентношћу привреде, коју је Светски економски форум рангирајући 131 земљу сместио тек на 91. позицију, упозоравају аналитичари Завода за развој, подсећајући да је већа конкурентност предуслов за више страних инвестиција, а оне опет кључ не само за више капитала него и за технолошко осавремењавање и бољи менаџмент и подизање домаћих фирми као добављача великих компанија и више радних места. И већи извоз, који иако расте чак и 26 одсто годишњеи даље је најнижи по становнику у земљама транзиционим конкурентима и не може да ублажи огромну претећу рупу у размени са светом.

Тврдњу да је незапосленост највећи економски, али и социјални и развојни проблем, аналитичари поткрепљују показатељима из домаће Анкете о радној снази, према којој је међу људима без посла највише младих, нестручних и жена. Дуже од годину дана на посао чека чак 74,2 незапослена, сваки четврти без посла заправо је у најбољим годинама од 31. до 40. и сваки трећи је нестручан.

Мада је овај проблем акутан у свим земљама западног Балкана, Србија има највишу стопу незапослености становништва – 18,1 одсто младих 43,7 одсто и дугорочне незапослености – 14,7 одсто, иако је прошле године пала са 16,8 процената забележених у 2006. Просечна незапосленост, према подацима Европске комисије, у ЕУ –27 у 2006. била је 3,6, у Хрватској 6,7, Бугарској пет, Румунији 4,2 одсто.

И све би, чини се, некако било поправљиво да са брдовитог Балкана у свет, сем политичких порука, одлазе и добре вести о већој конкурентности, које би биле сигнал прилагођавања овдашње економије тржишним правилима и спремности да пређе у напреднију развојну фазу. Међутим, Србија се на листи Светског економског форума не само рангира ниско у светским размерама већ је и на зачељу листе 27 транзиционих земаља и земаља друге фазе развоја, које су јој директни конкуренти у привлачењу инвеститора. Од просека групе ових земаља боља је само у области здравства и основног образовања. Гледано збирно од нас је лошије рангирана само Македонија. Румунија је рецимо на 74. месту, Бугарска на 79, Црна Гора на 82. а Македонија три места иза нас –на 94. позицији.

Истина, Босна и Херцеговина је још ниже, на 96. месту, али она је тек на прелазу прве у другу транзициону фазу, док Мађарска (47) и Хрватска (57) иду ка економски најјачој групи земља, у којој се већ налази 39. Словенија са 18.890 долара бруто националног дохотка по становнику.

Аналитичари су, посматрајући детаљније елементе пословне конкурентности, приметили и да чак овдашње пословно окружење пружа више могућности него што су, тржишту неприлагођене, домаће компаније спремне да искористе.

Сасвим довољно аргумената у прилог размишљању да приближавање Европској унији није питање само чланства, ни оне милијарде евра из претприступних фондова, које ћемо иначе добити тек кад финансијерима докажемо да смо спремни да их добро искористимо, већ достизања европских стандарда, који, свиђали се некоме или не, потврђено извлаче из сиромаштва и воде ка благостању. Уосталом они са којима се такмичимо за наклоност инвеститора, јер својих пара мало имамо, одавно су се окренули Европи, све боље се котирају и више их освајају. И стандарде, и инвеститоре, и европска и светска тржишта. И што је најбитније – све боље живе.