(Не)пожељна штедња

Од нашег сталног дописника
Вашингтон, маја – „Сто пута смо већ били у овом ресторану и њему сличним гостионицама, па хајде да сада видимо шта нуде ови, непознати нам”, чује се међу овдашњим љубитељима кафана. Прича делује прилично оригинално: Американци јесу склони свакојаким променама, осим поретка, али измену угоститељских објеката сада једни другима препоручују невољно, мада уз обавезни осмех као да је тај трансфер баш оно што желе. А, није ствар у жељи него у изнудици, или бар у овдашњем схватању тог феномена који истрајно мучи милијарде људи широм света.

Позивари на вечеру су, наиме, изабрали непознати им „мени” зато што је јевтинији. Још много више Американаца прибегава понуди на гошћење у „кућном аранжману”. Или још чешће, устручавају се да часте познанике, на било који начин, јер би тако своје најближе и најдраже довели у још већи финансијски „шкрипац”.

Пад моћи

Опала им је, наиме, овде најцењенија од свих моћи – куповна моћ. Лакше би, чини се, пристали и да изгубе по неки мегдан са оружаним непријатељем, него рат с ценама. А оне, цене, исказују немилосрдност, каква се евентуално разуме само ако задесе друге.

Долар слаби а цене горива расту. Американцима би било много драже да је та веза „горе-доле”, обрнута па да они као „нација на точковима” могу багателно да возају себе (а донекле и свет).

Штедња је маси Американаца непожељна категорија. Али, сада је и неизбежна.

Широм планете, људи који су једва састављали крај с крајем, сада су још несрећнији јер невољама „краја нема”, а Амери им се невољно придружују у тим жалопојкама. Муке нису, наравно, за поређење, али се овдашњим душама чини да трпе чак и више него остали (ако се изузму трауме изразитог сиромаштва). Ти остали, мисле овде, навикли су на хронично стезање каиша, за разлику од становника Њујорка, Вашингтона, Лосанђелеса, Чикага и сродних им, који су уобичајили „опуштање каиша”, при чему су размере индивидуалних тела почеле да, кажу, на „епидемијски начин”, пристижу димензије везане за колективни статус „претежуће суперсиле”.

Кренула је, међутим, општа дијета. Опада специфична тежина и суперсиле и њене валуте, па се том кретању прикључује и свеколики живаљ.

Анкета широм САД је показала, наводи „Њујорк тајмс”, да средња и радничка класа прелазе са скупих „брендова” на куповину јевтинијих „алтернатива” одустајући од „фирмираних” и ресторана и гардеробе. Штедња је овде „категорија велике непријатности”, да се одрицање од беспоштедног трошења доживљава као ударац „америчком сну”, потенцијално опаснији од губитака на погрешно постављеним бојним пољима.

Холи Луицки је у Охају почела да набавља јевтиније „брзе” житне продукте, Џорџ Гуле из Њу Хемпшира не одседа више у „Хилтону” већ у осетно приступачнијем „Хемптон ину”, Џенифер Олден купује мање скупе детерџенте за машинско прање рубља. Тржишног специјалисту Берта Фликингера ситуација „подсећа на седамдесете године прошлог века, кад су Американци прелазили са свињетине на ћуретину па на тестенине”. Ипак, каже, криза „није дошла дотле да побркамо нашу са храном за кућне љубимце, мада иде у том правцу”.

Американци не живе, наравно, ни приближно онолико лоше колико се жале. Боље им је него многима који се труде да допру до подножја њиховог стандарда, макар и као потцењени гастарбајтери, али им свакодневица јесте осетно непријатнија од оне на коју су свикли.

Понајвише су опале, кажу истраживачи, куповине женске одеће (за 4,9 одсто, између два последња марта). То није, можда, поуздан критеријум за мерење кризе, али сведочи о битном одрицању од најтраженијих артикала.

Тинејџерски заокрет

Економисте више брину други показатељи који, пак, радују психологе и социологе. Пример за ту диференцијацију је стање тинејџера.

Они су симбол најиздржљивије тражње. Али и она, добрим делом подржана ученичким и студентским хонорарним радом, сада опада.

За економисте је то „катастрофалан знак”, јер сведочи да су ствари догурале „цара до дувара”, кад „апстинирају” и најистрајнији купци. Психолози и социолози су, пак, задовољни јер исту ствар доживљавају као сазревање младежи и њено солидарисање са општим искушењима.

Контрадикције те врсте се мире чињеницама. Налет поскупљења хране горива и свега осталог, смањио је и приходе родитеља и тражњу за тинејџерима као ванредном радном снагом, нарочито у угоститељству, где су убирали обавезни бакшиш.

Преоријентисали су се, извештава АП, на набавку робе „друге класе”. Купују више у робној кући „Таргет”, кажу, него у примамљивом им „Аберкромбију”.

Американци се, уједно, чуде кад из знатно мање имућног иностранства овамо стижу захтеви за луксузну робу које се они овде одричу. Није им јасно како то да неки тамо могу оно што они овде више не могу…