(Ne)poželjna štednja

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, maja – „Sto puta smo već bili u ovom restoranu i njemu sličnim gostionicama, pa hajde da sada vidimo šta nude ovi, nepoznati nam”, čuje se među ovdašnjim ljubiteljima kafana. Priča deluje prilično originalno: Amerikanci jesu skloni svakojakim promenama, osim poretka, ali izmenu ugostiteljskih objekata sada jedni drugima preporučuju nevoljno, mada uz obavezni osmeh kao da je taj transfer baš ono što žele. A, nije stvar u želji nego u iznudici, ili bar u ovdašnjem shvatanju tog fenomena koji istrajno muči milijarde ljudi širom sveta.

Pozivari na večeru su, naime, izabrali nepoznati im „meni” zato što je jevtiniji. Još mnogo više Amerikanaca pribegava ponudi na gošćenje u „kućnom aranžmanu”. Ili još češće, ustručavaju se da časte poznanike, na bilo koji način, jer bi tako svoje najbliže i najdraže doveli u još veći finansijski „škripac”.

Pad moći

Opala im je, naime, ovde najcenjenija od svih moći – kupovna moć. Lakše bi, čini se, pristali i da izgube po neki megdan sa oružanim neprijateljem, nego rat s cenama. A one, cene, iskazuju nemilosrdnost, kakva se eventualno razume samo ako zadese druge.

Dolar slabi a cene goriva rastu. Amerikancima bi bilo mnogo draže da je ta veza „gore-dole”, obrnuta pa da oni kao „nacija na točkovima” mogu bagatelno da vozaju sebe (a donekle i svet).

Štednja je masi Amerikanaca nepoželjna kategorija. Ali, sada je i neizbežna.

Širom planete, ljudi koji su jedva sastavljali kraj s krajem, sada su još nesrećniji jer nevoljama „kraja nema”, a Ameri im se nevoljno pridružuju u tim žalopojkama. Muke nisu, naravno, za poređenje, ali se ovdašnjim dušama čini da trpe čak i više nego ostali (ako se izuzmu traume izrazitog siromaštva). Ti ostali, misle ovde, navikli su na hronično stezanje kaiša, za razliku od stanovnika Njujorka, Vašingtona, Losanđelesa, Čikaga i srodnih im, koji su uobičajili „opuštanje kaiša”, pri čemu su razmere individualnih tela počele da, kažu, na „epidemijski način”, pristižu dimenzije vezane za kolektivni status „pretežuće supersile”.

Krenula je, međutim, opšta dijeta. Opada specifična težina i supersile i njene valute, pa se tom kretanju priključuje i svekoliki živalj.

Anketa širom SAD je pokazala, navodi „Njujork tajms”, da srednja i radnička klasa prelaze sa skupih „brendova” na kupovinu jevtinijih „alternativa” odustajući od „firmiranih” i restorana i garderobe. Štednja je ovde „kategorija velike neprijatnosti”, da se odricanje od bespoštednog trošenja doživljava kao udarac „američkom snu”, potencijalno opasniji od gubitaka na pogrešno postavljenim bojnim poljima.

Holi Luicki je u Ohaju počela da nabavlja jevtinije „brze” žitne produkte, Džordž Gule iz Nju Hempšira ne odseda više u „Hiltonu” već u osetno pristupačnijem „Hempton inu”, Dženifer Olden kupuje manje skupe deterdžente za mašinsko pranje rublja. Tržišnog specijalistu Berta Flikingera situacija „podseća na sedamdesete godine prošlog veka, kad su Amerikanci prelazili sa svinjetine na ćuretinu pa na testenine”. Ipak, kaže, kriza „nije došla dotle da pobrkamo našu sa hranom za kućne ljubimce, mada ide u tom pravcu”.

Amerikanci ne žive, naravno, ni približno onoliko loše koliko se žale. Bolje im je nego mnogima koji se trude da dopru do podnožja njihovog standarda, makar i kao potcenjeni gastarbajteri, ali im svakodnevica jeste osetno neprijatnija od one na koju su svikli.

Ponajviše su opale, kažu istraživači, kupovine ženske odeće (za 4,9 odsto, između dva poslednja marta). To nije, možda, pouzdan kriterijum za merenje krize, ali svedoči o bitnom odricanju od najtraženijih artikala.

Tinejdžerski zaokret

Ekonomiste više brinu drugi pokazatelji koji, pak, raduju psihologe i sociologe. Primer za tu diferencijaciju je stanje tinejdžera.

Oni su simbol najizdržljivije tražnje. Ali i ona, dobrim delom podržana učeničkim i studentskim honorarnim radom, sada opada.

Za ekonomiste je to „katastrofalan znak”, jer svedoči da su stvari dogurale „cara do duvara”, kad „apstiniraju” i najistrajniji kupci. Psiholozi i sociolozi su, pak, zadovoljni jer istu stvar doživljavaju kao sazrevanje mladeži i njeno solidarisanje sa opštim iskušenjima.

Kontradikcije te vrste se mire činjenicama. Nalet poskupljenja hrane goriva i svega ostalog, smanjio je i prihode roditelja i tražnju za tinejdžerima kao vanrednom radnom snagom, naročito u ugostiteljstvu, gde su ubirali obavezni bakšiš.

Preorijentisali su se, izveštava AP, na nabavku robe „druge klase”. Kupuju više u robnoj kući „Target”, kažu, nego u primamljivom im „Aberkrombiju”.

Amerikanci se, ujedno, čude kad iz znatno manje imućnog inostranstva ovamo stižu zahtevi za luksuznu robu koje se oni ovde odriču. Nije im jasno kako to da neki tamo mogu ono što oni ovde više ne mogu…