Узми паре и – гласај

„За народ Србије најбоље би било када избори никада не би престајали јер у време изборне кампање расту плате, пензије, дечји додаци”, изјавио је Ивица Дачић, лидер СПС-а.

И ова изборна кампања је кренула, с једне стране, захтевима радника за већим платама, а с друге обећањима политичара да ће се борити да радницима, свим запосленима, буде боље. Пред владу су долазили радници „Магнохрома”, ратни ветерани, просветари, запослени у правосуђу... Борис Тадић је разговарао с два највећа синдиката, Млађан Динкић је покушавао да коначно нађе партнера за крагујевачку „Црвену заставу”, Предраг Бубало је потписивао с Русима посебне споразуме... 

Синдикат образовања био је крајње озбиљан: позвао је премијера да предлог о повећању плата од пет одсто и исплати једнократне помоћи од 3.000 динара што пре стави на дневни ред владе како би поступио у складу с договором с министром финансија Мирком Цветковићем о повећању плата.„Ако овај предлог не буде усвојен, иако немамо обичај да говоримо чланству за кога треба да гласа, позваћемо чланове Синдиката образовања Србије и запослене у просвети да не гласају за оне који раде против интереса просветних радника”, рекао је Бранислав Павловић, председник Синдиката образовања.

Радници  „Магнохрома” нису овако претили, можда и зато што „њима неће помоћи ни три, ни десет ни тридесет хиљада. Грешка која је направљена приватизацијом је суштински проблем и ту су много дубљи корени него сад покушавајући да се тим људима помогне кроз социјална давања да преживе. И да нису избори, тим људима би морало да се помогне јер неко је крив што је фирма дошла до овог стања”, тврди Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије.

И он каже како се показалопоследњих година да у периоду када су избори власт „много боље разуме синдикате и запослене него у периоду када је влада ван изборних активности. Наша борба и разлог првомајских протеста је покушај да то питање регулишемо на цивилизацијски начин – споразумима и договорима и свладом и с послодавцима. Наши захтевису да се друштвени колач мало другачије прерасподели”.

Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету, каже да се сада понавља безброј пута потврђена пракса пред изборе да се горка пилула замени за шарени папир.Зец каже да ће оваквим повећањима плата и једнократним помоћима пред изборе бити угрожена макроекономска стабилност. „Политичари троше државне паре на повећање плата, гувернер Народне банке Србије онда повлачи тај новац, а то такође кошта,како би спречио инфлацију. Гашење инфлације подразуме трошак као и потпиривање инфлације.” Зец не каже, али се зна да и један и други трошак на крају плате – запослени.

Разумљиво да Орбовић брани синдикалце од оптужби да својим захтевима подстичу инфлацију. „Повећања плата су била договорена у претходном периоду од септембра до јануара, значи да ово није последица само избора. Једнократне помоћи би могле да се третирају као евентуални покретачи инфлације, али мислим да је то сувише мало новца да би се изазвали било какви поремећаји на макроекономском плану”, каже Орбовић.

Зоран Стојиљковић, политиколог и потпредседник Синдиката „Независност”, кажеда ово изборно давање доживљава као политичко тржиште – ми ћемо вама дати гласове а ви нама дајте веће плате. Стојиљковић каже и да ова давања не могу превише повећати инфлацију јер држава стално нешто дугује, нешто не исплати па онда накнадно исплати. „Али тако се ствара утисак да сте показали добру вољу, зато затежу до избора а онда попусте. Баш као што је рекао један бугарски стручњак Иван Краснев: ’Све политичке странке и коалиције уђу у интензивну љубавну везу с бирачима пред изборе а после у брак с финансијским институцијама’”.

Током ове изборне кампање Самостални и Синдикат „Независност” успели су оно на шта чекају већ две и по године: да потпишу колективни уговор са удружењем послодаваца. Лидери два синдиката мисле да је то важније од једнократног повећања плата.

Орбовић је изричит: „Ако неко рачуна да ће због предизборног повећавања плата и једнократних помоћи добити глас, тај је погрешио. Мислим да су то ипак озбиљни политичари који не рачунају да ће на такав начин купити глас.”

Ипак, политичари дреше државну, што ће рећи нашу заједничку, кесу пред изборе. Знају они да нико не може да им гарантује да ће „подмићени” радници, службеници, лекари, наставници да гласају баш за њих. Ипак, надају се гласу захвалности. Али су и опрезни, па на пример не асфалтирају цео пут до села, него пола. Асфалтирање оне друге половине зависиће од тога како је село гласало.