Ваљево је наша кућа

У оваквим тренуцима ретроспектива је уобичајена. Како то изгледа остати свој четврт века?

„Одувек смо свирали оно што волимо, јер нисмо могли да продамо ни таленат ни музику зарад новца или популарности”, као из топа одговара Ђурђевић.

„Лако је остати свој, ако човек верује у то што ради и ако то ради са једном врстом љубави која је безусловна. Све остало је чисто помодарство, а ми смо током ових 25 година за собом оставили много тих помодара који су у тренутку били екстра популарни, а сада их се нико не сећа. Ми смо изабрали свој пут на бази идентитета, градили смо га годинама и то нам је донело озбиљне фанове када је у питању статус, али и огромну комерцијалну публику када је у питању квалитет”, додаје.

Време у којем живе и раде је комплексно, самим тим више него инспиративно...

„Ниједна моја песма није настала по наруџбини, наше паузе између албума биле су и по пет година. Кад нема инспирације, а инспирација је сваки делић мог реалног живота, укључујући победе, поразе, ожиљке који нас одређују и мењају, нема ни песама”, каже Милан. Понекад неку реч која му је важна у песми чека месецима, а онда се деси нешто што га покрене, додирне и дође та реч.

„Примарна је, наравно, љубав, али ту су и све оне психолошке поруке, дилеме, преиспитивања, вапаји, жеље... Све оно што једно људско биће које је базично емотивно, а то смо сви ми, још увек може да осети и доживи, ако није подлегло овој технолошкој и свакој другој психози којој смо свакодневно изложени”, истиче он.

На оцену да су последњих година еволуирали ка нешто „чвршћем” звуку, Милан констатује да ту нема неке велике филозофије, јер човек пише оно што осећа у тренутку у коме се ствари догађају...

„Када сам писао музику која је можда била и мирнија и имала мање неке чврстине у себи, једноставно сам се тако осећао. Ако је то сада нешто жешће, значи да постоји потреба и то не може да се анулира”, указује он.

Важе за један од најбољих концертних бендова на овим просторима, публика им је јако важна, са обожаваоцима имају интерактиван однос. Одржавају га и преко форума, друштвених мрежа, али стејџ је незамењив.

„Када широм комплетног региона испред себе видимо огроман број неких срећних лица, високо подигнутих руку, када чујемо френетични врисак који нас после готово два сата жестоке свирке зове на бис, несумњиво схватамо да је све вредно, у првом реду због тих људи. На крилима те енергије налазимо велики мотив за даље”, поручује фронтмен „Неверних беба”. А на питање шта публика може да очекује од „Неверних беба” у других четврт века, јасно ставља до знања – ништа!

„Без очекивања. Не правим никакве планове у животу, нисам их правио ни 1993, када сам направио овај бенд. Да ми је неко рекао да ћемо дочекати 25 година, то би тада била фантастична шала. Писаћемо музику и свираћемо све док се будемо добро осећали. Ми смо породица и живимо на нивоу потребе да поделимо време и музику заједно, а док публика на ту музику буде реаговала на овакав начин, имамо повод да будемо у њој”, закључује Милан Ђурђевић пред ваљевски концерт.

Неко живи у блату, а неко прави свој музички фронт

Године пролазе, а за чланове „Неверних беба” није везана ниједна афера. Не дрогирају се, не опијају, таблоидима уопште нису занимљиви...

„Ми ову комплетну причу нисмо ни направили због таблоида, већ због музике и наше потребе да на тај начин људима кажемо нешто што нам је важно. Уз све то само желимо да поштујемо оно што нам је дато рођењем – таленат. Ако поштујеш свој таленат за музику, онда ти је музика приоритет и ништа друго није важно... Наша музика се апсолутно обраћа неким нормалним, пристојним и честитим људима, то је наш терен. Свако има свој – неко живи у блату, неко прави скандале па живи од тога, неко прави афере. Ми смо одабрали другачији пут, песмама правимо неки свој фронт који је важан, од ангажованих идеја до примарне поруке љубави коју шаљемо”, поручује Милан Ђурђевић.