Тешке сузе Мија шнајдера

Косовска Митровица – Спасавајући живот, у лето пре осам година, Миодраг Мијалачковићморао је да напусти Косово и Метохију, па се настанио код сина у Крупњу. Сањао је свакодневно, и на јави, родни Вучитрн, где су му комшије Албанци кућу запалили, где је оставио три ара дворишног плаца, три хектара плодне земље. Сањао је и своју шиваћу машину и кројачку радњу. У Вучитрну, царском граду, Миодраг, кога сви знају као Мијо шнајдер, провео је пуних седам деценија, са супругом, децом и унуцима.

Одлучио је 2000. да поново срећу потражи на Космету, у Косовској Митровици. Има и малу радњу од пет квадратних метара. То је Мију и кухиња и трпезарија и дневна соба. Донедавно и спаваћа. Сада живи у собици у Бошњачкој махали и плаћа кирију 40 евра.Затичемо га у радњици, где је све претрпано робом. Преправља Мијо, скраћује, ушива нове рајсфершлусе, али више не шије господска одела и хаљине и комплете за даме. У децембру ће напунити 79 година, али ни у најцрњим сновима није сањао да ће га овако нешто снаћи.

– Рођен сам и живео у богатој породици, у граду у којем су ми и прадедови рођени. Отац ми је био месар. Живели смо лепо, лако и богато. Први смо у Вучитрну имали коње и чезе, са гуменим точковима. А сада овде боравим и по 16 сати и не жалим се – говори мало погурен Мијо, али и даље доброг здравља. Шнајдерски занат изучио је код зета са непуних 14 година. Школовао се, постао висококвалификовани кројач.

– У Вучитрну су ми долазили по препоруци и функционери из Приштине. Ето, 65 година седим за машином. Моја јадна жена, која је почетком деведесетих умрла, никада није са мномотишла на одмор. Јуна 1999. трагично је окончао живот старији син Љубиша – каже Мијо.

Јеца, никада није сазнао зашто је првенац подигао руку на себе. Али, после трагедије, снаја, удовица са троје деце, одлази у Краљево стално вршећи притисак на газда-Мија да прода кућу и имање у Вучитрну.

– Са Љубишом, након што сам обојици синова поделио имање и оно пара што сам имао, склопио сам уговор о доживотном издржавању. После трагедије, снаја Мила ми окреће леђа, одлази у Вучитрн без мог знања и продаје све што смо стицали. Кућу и имање за 90.000 евра! Паре је узела, неколико станова по Србији купила. Сада се сусрећемо на суду – јеца Мијо и брише сузе, док муштерије само провире и оду. Знају многи за његову муку.

– Доскора ме преко других снаја наговарала да ми она да нешто пара да ми купи стан, али да се не води на мене, већ на њу или на унука Драгољуба, којем име дадосмо по мом оцу. То би значило да сам подстанар код рођене снаје и унучадиЈелене, Милене и Драгољуба – покушава да сабере емоције шнајдер Мијо, док на врата улази старија госпођа, Вучитрнка, која је некада са његовом женом радила, и доноси му чорбу и пола хлеба.

Воле га сви у Митровици, а он за свој рад не тражи ништа. „Колико даш”, његова је тарифа. У маленој радњи су само две „багат” машине, које, како Мијо каже, раде и на „ножни погон”. Окренула је, још додаје, снаја и унучиће против њега, па Милена, која је пред крај студија психологије, живи у Митровици девет година – тек је пре два месеца свратила. Дао јој је Мијо пара јер је баш тога дана положила испит.

– Зове ме син код њега у Београд, али ја не могу. И своје последње дане завршићуизгледа овде, а не у мом Вучитрну, у својој кући и дворишту – тешке му сузе капљу по избледелом линолеуму. Нисмо више желели да га узнемиравамо