Teške suze Mija šnajdera

Kosovska Mitrovica – Spasavajući život, u leto pre osam godina, Miodrag Mijalačkovićmorao je da napusti Kosovo i Metohiju, pa se nastanio kod sina u Krupnju. Sanjao je svakodnevno, i na javi, rodni Vučitrn, gde su mu komšije Albanci kuću zapalili, gde je ostavio tri ara dvorišnog placa, tri hektara plodne zemlje. Sanjao je i svoju šivaću mašinu i krojačku radnju. U Vučitrnu, carskom gradu, Miodrag, koga svi znaju kao Mijo šnajder, proveo je punih sedam decenija, sa suprugom, decom i unucima.

Odlučio je 2000. da ponovo sreću potraži na Kosmetu, u Kosovskoj Mitrovici. Ima i malu radnju od pet kvadratnih metara. To je Miju i kuhinja i trpezarija i dnevna soba. Donedavno i spavaća. Sada živi u sobici u Bošnjačkoj mahali i plaća kiriju 40 evra.Zatičemo ga u radnjici, gde je sve pretrpano robom. Prepravlja Mijo, skraćuje, ušiva nove rajsferšluse, ali više ne šije gospodska odela i haljine i komplete za dame. U decembru će napuniti 79 godina, ali ni u najcrnjim snovima nije sanjao da će ga ovako nešto snaći.

– Rođen sam i živeo u bogatoj porodici, u gradu u kojem su mi i pradedovi rođeni. Otac mi je bio mesar. Živeli smo lepo, lako i bogato. Prvi smo u Vučitrnu imali konje i čeze, sa gumenim točkovima. A sada ovde boravim i po 16 sati i ne žalim se – govori malo poguren Mijo, ali i dalje dobrog zdravlja. Šnajderski zanat izučio je kod zeta sa nepunih 14 godina. Školovao se, postao visokokvalifikovani krojač.

– U Vučitrnu su mi dolazili po preporuci i funkcioneri iz Prištine. Eto, 65 godina sedim za mašinom. Moja jadna žena, koja je početkom devedesetih umrla, nikada nije sa mnomotišla na odmor. Juna 1999. tragično je okončao život stariji sin Ljubiša – kaže Mijo.

Jeca, nikada nije saznao zašto je prvenac podigao ruku na sebe. Ali, posle tragedije, snaja, udovica sa troje dece, odlazi u Kraljevo stalno vršeći pritisak na gazda-Mija da proda kuću i imanje u Vučitrnu.

– Sa Ljubišom, nakon što sam obojici sinova podelio imanje i ono para što sam imao, sklopio sam ugovor o doživotnom izdržavanju. Posle tragedije, snaja Mila mi okreće leđa, odlazi u Vučitrn bez mog znanja i prodaje sve što smo sticali. Kuću i imanje za 90.000 evra! Pare je uzela, nekoliko stanova po Srbiji kupila. Sada se susrećemo na sudu – jeca Mijo i briše suze, dok mušterije samo provire i odu. Znaju mnogi za njegovu muku.

– Doskora me preko drugih snaja nagovarala da mi ona da nešto para da mi kupi stan, ali da se ne vodi na mene, već na nju ili na unuka Dragoljuba, kojem ime dadosmo po mom ocu. To bi značilo da sam podstanar kod rođene snaje i unučadiJelene, Milene i Dragoljuba – pokušava da sabere emocije šnajder Mijo, dok na vrata ulazi starija gospođa, Vučitrnka, koja je nekada sa njegovom ženom radila, i donosi mu čorbu i pola hleba.

Vole ga svi u Mitrovici, a on za svoj rad ne traži ništa. „Koliko daš”, njegova je tarifa. U malenoj radnji su samo dve „bagat” mašine, koje, kako Mijo kaže, rade i na „nožni pogon”. Okrenula je, još dodaje, snaja i unučiće protiv njega, pa Milena, koja je pred kraj studija psihologije, živi u Mitrovici devet godina – tek je pre dva meseca svratila. Dao joj je Mijo para jer je baš toga dana položila ispit.

– Zove me sin kod njega u Beograd, ali ja ne mogu. I svoje poslednje dane završićuizgleda ovde, a ne u mom Vučitrnu, u svojoj kući i dvorištu – teške mu suze kaplju po izbledelom linoleumu. Nismo više želeli da ga uznemiravamo