Градитељски понос из доба градоначелника Пешића

Шездесетих прошлог века главни град народа и народности убрзано се ширио, а број становника у њему неумољиво је растао. Нарочито се на левој обали Саве ширио Нови Београд. Постојеће улице и булевари, а поготову оно мало друмских мостова, са знатно мањим капацитетима него данас (Стари савски и Бранков) све мање су могли да задовоље саобраћајне потребе града.

Брзо је постало јасно – Београду је преко потребан модеран колос преко Саве који ће повезати стари део града и растући Нови Београд, али и који ће повезати делове југословенског ауто-пута. Окупили су се најбољи грађевински стручњаци. Расписан је конкурс на коме је одабрано решење академикa Миланa Ђурићa, некадашњег професора Грађевинског факултета. Али, пре почетка градње моста по систему греде и лука, није било све тако једноставно.

Идеја у то време, у доба градоначелниковања чувеног Бранка Пешића, била је да се осим моста у Београду тих година изграде и Мостарска петља и ауто-пут, али и Теразијски тунел. Било је неопходно доста новчаница, на шта нису сви челници југословенских република благонаклоно гледали. Пешић не би био Пешић да у свом науму није успео. Новац је обезбеђен, али се, како сведоче Пешићеви савременици, тадашњи градоначелник шалио да ће, уколико замисли архитеката у пракси не буду добре, заједно са њим они морати да се спреме за вешање.

Изградња савременог моста кренула је 1966. године, а за то су били задужени гиганти СФРЈ „Мостоградња” и „Гоша”. Посао је завршен за четири године. Уочи отварања, уобичајено, морала је да се испита носивост. У томе су, како је забележено, учествовали бројни војни транспортери и камиони натоварени шљунком.

Тај догађај директно су преносиле камере младе Телевизије Београд. Како смо увек били сумњичави, и тада је ова особина морала да дође до изражаја. Житељи главног града, у току преласка првих теретњака преко моста, сугерисали су да се возачима дају ронилачка одела. То ипак није било потребно.

А онда у једном дану, 4. децембра 1970, у Београду су отворени мост са петљом и ауто-путем и Теразијски тунел. Свечаном пуштању у саобраћај, осим маршала Тита са супругом Јованком и Бранка Пешића, присуствовали су и други челници града и југословенске федерације.

Први мост код нас који се није ослањао на класичне стубове име је добио спонтано када је Ђорђе Лазаревић, председник конкурсне комисије, изговорио „Овај мост је прескочио Саву као газела у скоку”.

Понос југословенског градитељства одмах је почео немилице да се „раби” убрзо поставши најоптерећенији београдски мост преко Саве. Замисао пројектаната била је да то буде мост за 40.000 возила дневно, али реалност је била знатно другачија.

Број возила на њему из године у годину је растао да би у првој деценији новог миленијума дневна оптерећеност била четири пута већа од пројектоване. Данак вишедеценијском рабљењу дошао је јануара 2010. када је напукао главни носач на „Газели”, за коју је неколико година раније утврђено да су носећи шрафови и челични каблови нападнути корозијом.

Припремним радовима у марту те године велика реконструкција, за коју је као главни извођач изабран „Штрабаг”, коначно је и започета. Ни овога пута гунђање и негодовање нису изостали. Са једне стране били су возачи и путници који су свакодневно негодовали због саобраћајних гужви и колона, којих се Београђани и данас живо сећају.

Било је и неслоге градских и државних отаца – у престоници су сматрали да прво треба да се оконча градња Моста на Ади, а са тиме нису били сагласни државни челници. Проблема је било и са расељавањем породица које су живеле испод моста. У току обнове „Газеле” ЕИБ је одлучио да прекине кредитирање јер је био незадовољан начином на који се решавао тај проблем.

Уз све муке и неслоге обнова коловоза моста завршена је у новембру наредне године, а комплетна, укључујући и доње делове моста, 2012. године. Носивост обновљеног моста испитана је у августу те године када је преко „Газеле” прешло око 40 тешких камиона који су се кретали различитим брзинама.

После завршетка радова мост, дугачак 332 метра и широк 27,5 метара, постао је тежи за 1.500 тона јер је ојачан додатним челиком и другим материјалима. Тада је указано – мост ће у наредних 40 година моћи сваког дана да прелази око 200.000 возила.

Време ће показати колико су ове пројекције реалне, поготову што се уз савску обалу гради футуристичко насеље са бројним кулама. У међувремену, остаје да се види хоће ли у дело бити спроведена идеја актуелне градске власти да „Газела” после скоро пет деценија постојања понесе име по градоначелнику у чије време је спојила две савске обале.