Хуманитарни кошмар над Идлибом
Понављање упозорења да је на помолу хуманитарни кошмар приволело је снаге Башара ел Асада и његових савезника на релативно затишје у бомбардовању које је припрема за офанзиву на Идлиб, последње велико упориште сиријских побуњеника. Али, након седам и по година рата, око пола милиона жртава и више од 11 милиона људи који су због разарања морали напустити своје домове Сирија остаје пред опасношћу од хуманитарне катастрофе какву досад није видела.
Генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес можда на уму, како му то посао и налаже, има само жртве и избегле које би та офанзива створила. За остале међународне актере овог рата може се сумњати да им је главна катастрофа у томе ко би конкретно биле те жртве и где би тачно избеглице кренуле.
Од три милиона људи у Идлибу, тешко да би под паљбом пало више од досадашњег броја жртава у Сирији, око чијих се патњи, сем декларативно, у иностранству нису превише потресли. Ни очекиваних 800.000 избеглица због офанзиве нису ни приближно страшне колико оних 11 милиона Сиријаца који су већ за собом оставили готово све што су поседовали.
Међутим, тих 800.000 људи нема куда сем у Турску, ако их ова пусти будући да је већ оптерећена са 3,5 милиона избеглица а економска криза јој одузима и новац потребан за сопствене држављане. Продор толиког броја нових избеглица довео би Турску у искушење да отвори своје западне границе, ка Европи, чији се политички и друштвени систем још тресе од последњег масивног прилива миграната 2015. године.
Мртви у Идлибу, не рачунајући „колатералну штету” међу цивилима, били би побуњеници, које је Турска махом ставила под своје окриље. Губитак и тих бораца и те територије Анкари би отежао утицај на сиријске поратне прилике, као и на контролу своје границе, коју жели да очисти од сиријских Курда како не би својом аутономијом инспирисали сународнике у Турској.
Нестанак последње енклаве сиријских побуњеника не би се допао ни још понеким државама у региону и на Западу. Потоњи потези председника Турске Реџепа Тајипа Ердогана, узевши у обзир његову жучност и навику да се преиграва, уваљујући у неприлике и своју државу и све који од њега зависе, тек не би никога поштедели главобоље.
Све су то разлози да се стрепи много више него само због страдања људи. Идлиб је можда последњи чвор сиријског рата, али су у њега уплетени сви конци овог сукоба, тако да га је немогуће једноставно расећи а да много тога не остане замршено.
Заштита цивила, одржавање жаришта побуне, очување територијалних клинова у фактички већ подељеној Сирији: све је то на коцки у Идлибу. У тој гужви, која је настала заједничком кривицом, сада Асад, Русија и Иран траже од Турске да раздвоји умереније милитанте у Идлибу од оних најекстремнијих како би само њих учинили својом метом. Али, то, изгледа, више није могуће.
Припреме за офанзиву још трају, Турска довлачи наоружање за њој блиске побуњенике, чак и Немачка разматра могућност да се укључи у америчко бомбардовање Асадових снага ако буду употребиле хемијско оружје. Ниједан излаз из ове ситуације који би водио миру није отворен, већ се пред њима гомилају нове нагазне мине.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
