Humanitarni košmar nad Idlibom
Ponavljanje upozorenja da je na pomolu humanitarni košmar privolelo je snage Bašara el Asada i njegovih saveznika na relativno zatišje u bombardovanju koje je priprema za ofanzivu na Idlib, poslednje veliko uporište sirijskih pobunjenika. Ali, nakon sedam i po godina rata, oko pola miliona žrtava i više od 11 miliona ljudi koji su zbog razaranja morali napustiti svoje domove Sirija ostaje pred opasnošću od humanitarne katastrofe kakvu dosad nije videla.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres možda na umu, kako mu to posao i nalaže, ima samo žrtve i izbegle koje bi ta ofanziva stvorila. Za ostale međunarodne aktere ovog rata može se sumnjati da im je glavna katastrofa u tome ko bi konkretno bile te žrtve i gde bi tačno izbeglice krenule.
Od tri miliona ljudi u Idlibu, teško da bi pod paljbom palo više od dosadašnjeg broja žrtava u Siriji, oko čijih se patnji, sem deklarativno, u inostranstvu nisu previše potresli. Ni očekivanih 800.000 izbeglica zbog ofanzive nisu ni približno strašne koliko onih 11 miliona Sirijaca koji su već za sobom ostavili gotovo sve što su posedovali.
Međutim, tih 800.000 ljudi nema kuda sem u Tursku, ako ih ova pusti budući da je već opterećena sa 3,5 miliona izbeglica a ekonomska kriza joj oduzima i novac potreban za sopstvene državljane. Prodor tolikog broja novih izbeglica doveo bi Tursku u iskušenje da otvori svoje zapadne granice, ka Evropi, čiji se politički i društveni sistem još trese od poslednjeg masivnog priliva migranata 2015. godine.
Mrtvi u Idlibu, ne računajući „kolateralnu štetu” među civilima, bili bi pobunjenici, koje je Turska mahom stavila pod svoje okrilje. Gubitak i tih boraca i te teritorije Ankari bi otežao uticaj na sirijske poratne prilike, kao i na kontrolu svoje granice, koju želi da očisti od sirijskih Kurda kako ne bi svojom autonomijom inspirisali sunarodnike u Turskoj.
Nestanak poslednje enklave sirijskih pobunjenika ne bi se dopao ni još ponekim državama u regionu i na Zapadu. Potonji potezi predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana, uzevši u obzir njegovu žučnost i naviku da se preigrava, uvaljujući u neprilike i svoju državu i sve koji od njega zavise, tek ne bi nikoga poštedeli glavobolje.
Sve su to razlozi da se strepi mnogo više nego samo zbog stradanja ljudi. Idlib je možda poslednji čvor sirijskog rata, ali su u njega upleteni svi konci ovog sukoba, tako da ga je nemoguće jednostavno raseći a da mnogo toga ne ostane zamršeno.
Zaštita civila, održavanje žarišta pobune, očuvanje teritorijalnih klinova u faktički već podeljenoj Siriji: sve je to na kocki u Idlibu. U toj gužvi, koja je nastala zajedničkom krivicom, sada Asad, Rusija i Iran traže od Turske da razdvoji umerenije militante u Idlibu od onih najekstremnijih kako bi samo njih učinili svojom metom. Ali, to, izgleda, više nije moguće.
Pripreme za ofanzivu još traju, Turska dovlači naoružanje za njoj bliske pobunjenike, čak i Nemačka razmatra mogućnost da se uključi u američko bombardovanje Asadovih snaga ako budu upotrebile hemijsko oružje. Nijedan izlaz iz ove situacije koji bi vodio miru nije otvoren, već se pred njima gomilaju nove nagazne mine.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
