Може ли се Србија вратити у прошлост?

Српски јавни политички говор толико је разнолик да у њему има места и за апсурдне тврдње. Једна од њих је да Србији прети ,,повратак у прошлост“ или ,,повратак у ’90. године“. Тај говор се нарочито појачава пред изборе.

Тврдња о ,,повратку у ’90.“ нешто је учесталија у говору актуeлних представника државне власти и неких политичких организација. Већ неколико година слушамо овакав тип говора и крајње је време да размотримо његову оправданост и функцију. Да ли су постојеће демократске установе угрожене од повратка у ’90? Како се могу препознати политичке организације, групе и појединци који теже повратку у '90?

Сав апсурд тезе о повратку у ’90. садржан је у чињеници да је такво политичко и друштвено време отишло у неповрат. Време је ресурс који се не обнавља: што је било то је прошло и не може се вратити. Онај ко би пожелео да се врати у деведесете тај би настојао да обнови државу која се звала СФРЈ или би се залагао за политичке прилике какве су тада владале. Године о којима је реч, свако зна, биле су године разбијања југословенске државе и претварање република, вољом светских сила, у нове државе, године ратова, санкција и изолације Срба. Таква ситуација је, разуме се, отишла у историју.

Друго, тврдња да неко тежи повратку у '90. значи да је политички посао статичан, непроменљив. Тако нешто није могућно. Политика је, читали смо то код Манхајма, делатност која се стално прилагођава настајућим околностима. Она је практични маневар у односу на нове чињенице. У Србији, као и у другим држава, друштвена и привредна динамика је условила и одговарајуће политичко деловање. Све политичке странке, које су деловале у скупштини током последњих 20 година, мењале су своје деловање у зависности од доминантних околности. У време ратних сукоба се делује на један начин, а у време мира на други.

Треће, политичке личности у демократији рачунају на гласове бирача. Мудри политичари ослушкују глас народа и граде своје визије друштвеног напретка. Њихов успех у борби за власт, дакле, зависи од гласова грађана а то значи да је прилагодљивост динамици индивидуалних и колективних потреба грађана важна врлина политичара. У Србији је у току смена генерација политичара и видљиво је да нови политичари користе и другачија средства (политички маркетинг) у борби за власт.

Ко у Србији говори о повратку у '90? Тај говор се не чује на страни политичке опозиције. О повратку у '90. говори део актуелне власти и део њених тренутних савезника, тако што ту намеру учитава у деловање опозиције. Део државне власти и део политичких странака, прилепљује ту етикету опозицији. Очигледно, ради се о једном политичком средству у борби за власт. Оно није забрањено. Питање је, међутим, не колико је то морално, већ у којој мери доприноси развоју српске политичке културе. Јер, ово средство може бити корисно са становишта освајања власти, али каква се политичка култура оставља долазећим генерацијама? Кључна штетна последица овакве борбе против опозиције огледа се у томе што се идеје и енергија троше у стереотипизацији прошлости, а не у надметању за бољу будућност. Продубљују се сукоби на погрешним основама. Уместо да предмет политичке конкуренције буде ко ће ,,више и боље“, пажња грађана се усмерава на питање како је било јуче. Одговор на ово питање даваће научници. А суштина политичке одговорности се отвара у односу на дане који долазе.

Социолог, научни саветник