Može li se Srbija vratiti u prošlost?

Srpski javni politički govor toliko je raznolik da u njemu ima mesta i za apsurdne tvrdnje. Jedna od njih je da Srbiji preti ,,povratak u prošlost“ ili ,,povratak u ’90. godine“. Taj govor se naročito pojačava pred izbore.

Tvrdnja o ,,povratku u ’90.“ nešto je učestalija u govoru aktuelnih predstavnika državne vlasti i nekih političkih organizacija. Već nekoliko godina slušamo ovakav tip govora i krajnje je vreme da razmotrimo njegovu opravdanost i funkciju. Da li su postojeće demokratske ustanove ugrožene od povratka u ’90? Kako se mogu prepoznati političke organizacije, grupe i pojedinci koji teže povratku u '90?

Sav apsurd teze o povratku u ’90. sadržan je u činjenici da je takvo političko i društveno vreme otišlo u nepovrat. Vreme je resurs koji se ne obnavlja: što je bilo to je prošlo i ne može se vratiti. Onaj ko bi poželeo da se vrati u devedesete taj bi nastojao da obnovi državu koja se zvala SFRJ ili bi se zalagao za političke prilike kakve su tada vladale. Godine o kojima je reč, svako zna, bile su godine razbijanja jugoslovenske države i pretvaranje republika, voljom svetskih sila, u nove države, godine ratova, sankcija i izolacije Srba. Takva situacija je, razume se, otišla u istoriju.

Drugo, tvrdnja da neko teži povratku u '90. znači da je politički posao statičan, nepromenljiv. Tako nešto nije mogućno. Politika je, čitali smo to kod Manhajma, delatnost koja se stalno prilagođava nastajućim okolnostima. Ona je praktični manevar u odnosu na nove činjenice. U Srbiji, kao i u drugim država, društvena i privredna dinamika je uslovila i odgovarajuće političko delovanje. Sve političke stranke, koje su delovale u skupštini tokom poslednjih 20 godina, menjale su svoje delovanje u zavisnosti od dominantnih okolnosti. U vreme ratnih sukoba se deluje na jedan način, a u vreme mira na drugi.

Treće, političke ličnosti u demokratiji računaju na glasove birača. Mudri političari osluškuju glas naroda i grade svoje vizije društvenog napretka. Njihov uspeh u borbi za vlast, dakle, zavisi od glasova građana a to znači da je prilagodljivost dinamici individualnih i kolektivnih potreba građana važna vrlina političara. U Srbiji je u toku smena generacija političara i vidljivo je da novi političari koriste i drugačija sredstva (politički marketing) u borbi za vlast.

Ko u Srbiji govori o povratku u '90? Taj govor se ne čuje na strani političke opozicije. O povratku u '90. govori deo aktuelne vlasti i deo njenih trenutnih saveznika, tako što tu nameru učitava u delovanje opozicije. Deo državne vlasti i deo političkih stranaka, prilepljuje tu etiketu opoziciji. Očigledno, radi se o jednom političkom sredstvu u borbi za vlast. Ono nije zabranjeno. Pitanje je, međutim, ne koliko je to moralno, već u kojoj meri doprinosi razvoju srpske političke kulture. Jer, ovo sredstvo može biti korisno sa stanovišta osvajanja vlasti, ali kakva se politička kultura ostavlja dolazećim generacijama? Ključna štetna posledica ovakve borbe protiv opozicije ogleda se u tome što se ideje i energija troše u stereotipizaciji prošlosti, a ne u nadmetanju za bolju budućnost. Produbljuju se sukobi na pogrešnim osnovama. Umesto da predmet političke konkurencije bude ko će ,,više i bolje“, pažnja građana se usmerava na pitanje kako je bilo juče. Odgovor na ovo pitanje davaće naučnici. A suština političke odgovornosti se otvara u odnosu na dane koji dolaze.

Sociolog, naučni savetnik