Женски индекс, мушка школа

Откуд већа заинтересованост девојака за студирање од момака на државним универзитетима и откуд их толико више међу онима чије студирање плаћа држава?

Неке од могућих разлога треба тражити у преовлађујућем профилу наших факултета у којима је велики број оних који образују кадрове за тзв. непроизводна занимања, док, с друге стране, имамо државне и приватне високе школе на којима је нешто више места за условно названа мушка занимања.

На овај закључак упућују и подаци о броју ученика-ученица средњих школа. За разлику од факултета, у 2017/2018. у средњим школама било је неколико хиљада више мушких него женских ђака, али је у четвртим разредима девојака више зато што већи број мушких код нас похађа трогодишње школе.

Али све то не ремети основни утисак да су девојке у Србији више окренуте високошколском образовању него младићи. Откуд то, питамо др Марију Бабовић, професорку на Филозофском факултету у Београду, која подсећа да је код нас још социјализам донео еманципацију жена у сфери јавног делања, па су се оне у већем броју укључиле у систем образовања и на тржиште рада.

– У сфери приватности, међутим, патријархални родни режими су наставили да се репродукују пуном снагом. Данас долази постепено до слабљења и трансформације патријархалних вредносних образаца, али они у земљама западног Балкана и даље опстају и показују изразиту постојаност. Они се испољавају кроз релативно јасно разликовање шта су то примерене улоге за жене и мушкарце и норме и вредности у вези с тим се врло рано усвајају социјализацијом у породици, школи, локалној заједници и под утицајем медија – примећује Бабовићева.

Према овом културном моделу, каже она, „постоји снажан притисак на младиће/дечаке/мушкарце да буду одговорни за економско обезбеђивање породице, док се женама и даље често приписује улога бриге о породици и репродукције домаћинства. То је један од разлога због кога се младићи више усмеравају према примењеним областима, краће се школују и настоје да се брже укључе на тржиште рада, а и када студирају углавном се концентришу у областима које су у вези с бољим положајем на тржишту рада (већим шансама за запошљавање, бољим могућностима напредовања, већим зарадама и сл.). То се види у јасним обрасцима родне сегрегације у високом образовању: девојке се концентришу у областима хуманистичких и друштвених наука, а младићи у техничким наукама, посебно оним најперспективнијим (сада ИТ)”.

И за др Весну Милетић Степановић, доцента на Географском факултету у Београду, податак о већем броју девојака међу студентима није толико битан за укупан социјални положај жена у савременом друштву.

– Сама феминизација студентске популације и образовна постигнућа жена не воде и повећању њиховог учешћа на одговарајућим позицијама у оквиру тржишта рада, а ни у академском простору. Штавише, и на тржишту рада и у академској заједници суочавамо се са супротним процесом – маскулинизацијом – примећује др Милетић Степановић.

У контексту глобализације, поседовање знања јесте значајан културни капитал. Међутим, с друге стране, суочавамо се са слабљењем академске сфере, девалвацијом универзитетских диплома и убрзаним растом броја приватних универзитета, при чему се претпоставља да је реорганизација институција високог школства сходно захтевима тржишта више узнапредовала на приватним универзитетима, примећује др Милетић.