Старе књиге траже свој дом

Читање књига одавно није баш у моди, а уместо страственог претраживања полица у библиотекама и књижарама наступио је нов систем приоритета – новац се радије троши на спољне статусне симболе, а унутрашња страна остаје углавном празна.

Данашње књижаре, које могу да се похвале добрим пословањем, послужиле су се низом маркетиншких трикова да би опстале, али су се самим тим удаљиле од своје суштине. У многима су отворене играонице са компјутерима или продавнице компакт-дискова, док њихови корисници књиге „ошацују” или евентуално купују најчешће на повратку са партије омиљене видео-игрице. Ипак, има и оних књижара које су остале доследне првобитној намени – продаји књига и откривању светова које оне у себи носе.

Антикварнице, односно продавнице старих и ретких књига, представљају засигурно један од последњих бастиона у којима прави љубитељи писане речи могу да пронађу најразличитије наслове.

Према речима Драгољуба Боровића, власника једне од пет, шест антикварница које још опстају, велики број продаваца старих књига имао је тезге на платоу испред Филозофског факултета, одакле су пре две године општинском одлуком протерани.

– На платоу сам провео десет година, а познајем људе који су тамо радили много дуже. Пре тога радио сам у Српској књижевној задрузи, одакле сам отишао због неисплаћивања зарада – објашњава Боровић и додаје да су неки отворили приватне антикварнице.

Судбина књижара у времену такозване транзиције у потпуности је пратила остале институције, феномене, али и личности...

– Да бисмо се одржали испред Филозофског факултета, још пре две године покушали смо да се боримо на разне начине, али нисмо успели да дођемо до тадашњих градских власти. Чак ни 15.000 потписа грађана који су нас подржали није помогло и морали смо да пакујемо кофере. Било је наговештаја од надлежних да ће нам обезбедити одговарајући простор на коме ћемо сви заједно моћи да продајемо књиге, што би било одлично и за купце с обзиром на то да би на једном месту могли да потраже све наслове који их интересују – вели Боровић.

У светским метрополама попут Њујорка или Лондона постоје читави квартови посвећени књигама, где се оне купују, продају или размењују, а таква места су атрактивна за туристе. У нашем главном граду идеја за тако нешто је, изгледа, још далеко од остварења.

Даријан Михајловић, градски секретар за културу, каже да при налажењу простора за продавце књига највећа одговорност припада општини Стари град.

– Ови људи су превасходно заинтересовани за локацију у центру, односно на територији Старог града, тако да решење проблема највише зависи од одлуке надлежних у тој општини. Покушавамо да нађемо одговарајући простор који би био заштићен од кише и ветра, где би продавци и књиге били на сигурном – тврди Михајловић.    

Власници антикваријата са колегама из Библиофилског друштва планирају да покрену иницијативу за оснивање сајма старих књига који би требало да се одржава једном годишње. Како каже Драгољуб Боровић, и за такву манифестацију је споран простор и свака помоћ од надлежних би им добродошла.

Неодговоран однос према књизи и њено протеривање на маргине друштвених процеса за писце не представљају ништа неуобичајено „само што је за време различитих власти другачије упаковано”.

Душан Ковачевић, драмски писац, истиче да проблеми са налажењем простора за уличне продавце књига досежу и до више деценија уназад.

– Када сам дошао у Београд крајем шездесетих година прошлог века, куповали смо књиге код уличних трговаца, јер смо као студенти били ускраћени за могућност да купимо нешто што је ново. И тада је постојала дилема како ће њихов рад бити легализован и проблем решен. Разлог за стално потирање свакидашњих проблема попут овог јесте у томе што као народ стално тежимо досезању неких такозваних вечитих истина. Такву појаву зовем „колективни уметнички транс”, односно небрига о свакодневном животу који водимо од доручка до вечере, и уместо тога решавамо неке „важне” проблеме од пре 500 година или гледамо исто толико година унапред – појашњава Ковачевић.