Четири пљачке у Великој Хочи

Овде је била моја крава Драгана... Одвели је! Вратиће се, је ли тако?… – готово виче четворогодишњи Дамњан Чукарић у Великој Хочи. Држи ланац своје мирне расне кравице, поред јасала у чистој сиротињској штали. Јуче је требало да је одведе на испашу, а отац му је једва објаснио да је украдена и да престане да плаче. Крава Драгана је највећа вредност овог домаћинства, то знају и суседи ове породице, који у уској улици стоје као на парастосу.

– Видиш каква ми је кућа! Од свих сам тражио помоћ, али ништа... Погледај кров, идем и са старих кућа скидам цреп да покривам ову моју, прокишњава, појео се цреп – каже Дамњанов отац Бранко. Помагало му је братство Високих Дечана, сада очекује брзу помоћ за своју петочлану породицу. Још три породице прексиноћ су опљачкане у Великој Хочи, а на питање да ли га је страх због тога одговара: – Не плашим се, па нека пуцају на мене. Одавде не идем, па шта буде, а држава треба нешто да уради.

Одмах поред његове куће је штала из које су лопови украли краву и теле Јовану Матићу. Њега је, још у мају 1998. године, из села Братотина протерала Ослободилачка војска Косова, кућа уништена, стотине грла стоке отето. Двадесет година је овај домаћин подстанар у Великој Хочи. У штали која није његова, јер своје имовине више готово и нема, претекла је једна коза и две свиње.

– Ми смо на муке сад – каже одмерено и уздржано као човек који није навикао да тражи и да од помоћи живи. Изгледа да су му све узели и да му се мало шта може више отети. Најтеже му је, каже, због супруге и кад се она помене, крене му суза. Остају само грч и ћутање човека навиклог на тешки рад, који је на Светог Василија Острошког, 12. маја 1998, са сељацима Братотина и Ратковца, чини се, заувек истеран из свог дома. Ипак, ту је на своме, међу виноградима Велике Хоче, међу црквама и спомен-обележјима која говоре да је овде било осамдесет четворо убијених и несталих Срба.

Напади, пљачке, изласци из гета под војничком пратњом, страхови и „ситни” инциденти постали су начин живота. У јучерашњој систематској пљачки Станоју Мицићу украден је аутомобил. Одвезао је мајку у Косовску Митровицу на операцију, а његов отац Слободан седи на клупи испред огромне старе капије и гласно размишља како ће је сада отуда вратити. – Јасно је да је ово нека политика. Она нам не да мира, а зло иде на сиротињу. Пензију је стекао у РТВ Приштина, воли што прича са новинарима и проба да разуме ово време.

Велика Хоча је специјална заштићена зона према међународним и локалним законима. Село са највише црква код Срба, где се средњовековне грађевине, оријент, старе и нове винарије налазе на једном месту. Становништво се прилагодило затвореном начину живота, обрађују се виногради, продаје вино, живи се од помоћи, уз развијену свест о положају и трпљењу као начину опстанка. Четврта пљачка догодила се у породици Саше Мицића, а лопови су из штале извели јуне, угурали га у гепек њиховог породичног аутомобила и одвезли се према излазу из села, где се аутомобил покварио, па су га гурнули поред пута.

– Навикли смо, није први пут. Чекамо ред – каже Саша Мицић, који са својом породицом обрађује земљу. Раде и други у овом селу, бере се дечански виноград, породица Петровић зида винарију, живи школа са педесет ђака, сиротиња преживљава, а свима им је заједничко чекање реда за неку врсту понижења. Заједничко им је и неповерење у институције и полицију, нико од њих не очекује да ће се кривци пронаћи.