Дубина у успоменама

Интернету понестаје простор, у дословном смислу, пошто је захтевима мреже већ недовољна постојећа архитектура, али и метафорично, јер је Интернет какав знамо заправо дводимензионални одсјај на екрану са прећутним договором о просторности. То играње на карту људских когнитивних моћи је данас недовољно и спутавајуће. Човеку треба уверљивија, ако не и чулна димензија дубине екрана.

Нимало случајно, од самог почетка Интернета развија се и одвојена, али уткана технологија виртуелне реалности. Те две дигиталне планете су близаначки светови који се преплићу и креирају универзални дигитални универзум, али нису једнакородни. И промовисање, крајем прошле године, технолошког производа Стенфорд универзитета (www.make3d.stanford.edu) под називом Make3d спада у ланац досадашњих покушаја, успелих или не, да се Интернет продуби и иза дисплеја.

То је онлајн алат који ће послату дводимензионалну фотографију претворити у наговешај тродимензионалне (3Д) симулације. Скраћена и сведена просторност неодољиво подсећа на некадашње тродимензионалне разгледнице, слојеве пластике по којима акваријумске рибице пливају, посматране из различитих углова. Ништа епохално, заиста.

Отприлике у исто време, крајем 2007. године, и „Мајкрософт” је представио сличан графички програм Photosynth. „Гугл” је јануару најавио свој алгоритам креирања тродимензионалних фотографија од досадашњих споменара на сребро-нитрату. Према форумима, Make3d је нека врста Photosyntha за обичне људе, значи брзо, једноставно и (не на последњем месту) делотворно стварање илузије тродимензионалности. И за сада ништа посебно не излази из контроверзне колотечине дигиталног развоја, засноване на онлајн процесуирању и упрошћавању, а све по законима масовног тржишта.

Дубље промене су, ипак, на делу. Основа људске перцепције просторности, знамо то из когнитивне психологије, пре свега је машта и искуство, учење структуре света путем математике и геометрије. Будући тродимензионални Интернет ће сигурно поставити не само инфраструктурне захтеве већ, пре свега, нужност промене перцепције. Оно што је добро познато у класичној психологији постаје саставни део ИТ технологије. А то је промена начина на који посматрамо свет или увођење дигиталних новотарија (исто тако, виртуелне реалности) у „стварни свет”.

Можда је писац Вилијем Гибсон, творац виртуелних светова „Неуромансера”, на самом почетку описао најважније митове киберпростора кроз само две реченице. Најпре, да је сајбер-простор, заправо, „непростор ума”, а затим да је „тамо... где вам банке држе новац”. Сада је јесније да је простор на Интернету симболички простор човечанства подржан машинама. А кључна метафора Интернета каже да је он највећа грађевина (дакле, јавно-приватни простор) икада саграђена, и даље незамислива без човекове маште и искуства.

Просторни алат Make3D не захтева ништа, осим да изаберемо какву фотографију из рачунара и означимо је тагом. Скрипт ће аутоматски да придода трећу димензију, а када заврши добићемо мејл да преузмемо трансформацију. Резултати су мање-више „импресивни”, али је важније да на тај начин „тренирамо” перцепцију за будуће технолошке мултиверзуме.