Некоме омаж, некоме коске

Већ неколико дана Французи се опраштају од Шарла Азнавура, последњег међу великим шансоњерима који је преминуо у понедељак, као што су се данима, а онда и месецима опраштали од Џонија Холидеја, за кога тек спремају велики омаж поводом годишњице смрти 6. децембра. Пале се свеће на трговима у част Азнавура, на француској телевизији је у понедељак то била апсолутно ударна вест и не само вест него хроника без краја која је бацила у сенку све друге макар се радило о сензационалистичким темама тако атрактивним за медије у времену у коме живимо.

Омаж Азнавуру планиран је за петак у Палати инвалида у Паризу и замишљен у размерама националне церемоније на којој ће говорити и председник Макрон. Многи су предвиђали да ће чак и надмашити испраћај приређен у децембру прошле године Џонију Холидеју, али се Азнавурова породица огласила са жељом да церемонија буде скромнија од оне приређене за претходно преминулог певача. Наиме, Џони Холидеј је за ових непуних годину дана откако је умро доживео толико публицитета који га је учинио „живљим” него икада. Да не говоримо о драми која је уследила када је његова трећа супруга хтела да приграби сво наследство за себе, позивајући се на тестамент потписан у САД, и када је цела Француска устала у одбрану права његове биолошке деце – Давида Холидеја из брака са Силви Вартан и Лоре Смет из брака са Натали Бај.

Одржавају се концерти у његову част, а на друштвеним мрежама је отворено безброј страница које окупљају његове поклонике („Џони Холидеј, наш идол“, „Силви и Џони, митски пар“, „Подршка за Лору и Давида” и бројне друге). Мада је током целе каријере Џони Холидеј имао изузетно велики публицитет, све што се дешавало после његове смрти, та нахрупела потреба да се укаже колико је значио Француској, учинили су га подједнако „присутним” као и за живота ако не и „присутнијим” него тада.

Пратећи овакве опроштаје од уметника не можемо да се не сетимо неких овдашњих који су исто тако били вољени, али су отишли потпуно заборављени. Један од најдрастичнијих примера је певачица Лола Новаковић која је давних година, када се још знало ко је ко и шта је шта, заиста била велика звезда, а која је умрла у потпуном забораву, без и најмање јавне посвете и подсећања на њену каријеру. Тачно је да се једно дуже време била повукла са музичке сцене, али пред сам крај живота интензивно је наступала, додуше по џез клубовима, далеко од медија у којима већ готово три деценије царују „певаљке” из друмских механа.

Многи се сећају да је и Миодраг Петровић Чкаља, глумац који је годинама увесељавао целу бившу Југославију, такође отишао заборављен, без икаквих почасти које је свакако заслужио и које би у некој другој земљи можда добио. Чак се и данас цитира његова реченица којом се пожалио колико је заборављен: „Хвала Србијо, пустили сте ме да глођем коске”. Ни данас није много боље. На смрт глумаца још се и реагује, поготово ако умру млади, јер та чињеница даје вести о смрти додатну атракцију за таблоиде помахнитале за сензацијама. Али, генерално, ствараоци чији је рад и труд вредан пажње често одлазе неприметно.

Одати почаст некоме ко је својим радом улепшао наше животе ствар је културе једног народа. Не предати их забораву, доказ је цивилизованости једног друштва. Олако заборављање и занемаривање оних који одлазе са овог света, а допринели су му нечим племенитим, показатељ је друштвеног немара и лош пример за будуће генерације.