Ма­ра­тон, ван гра­да

Ни­је ми ја­сно шта је циљ одр­жа­ва­ња ма­ра­то­на у Бе­о­гра­ду и иза­зи­ва­ња ап­со­лут­ног ха­о­са у жи­во­ту глав­ног гра­да ко­ји сам до­жи­вео јед­ног не­дељ­ног да­на по­чет­ком сеп­тем­бра. До­шао сам ко­ли­ма с Но­вог Бе­о­гра­да у цен­тар на дру­же­ње с при­ја­те­љи­ма, и ка­да је би­ло вре­ме за по­вра­так уста­но­вио да су све глав­не са­о­бра­ћај­ни­це бло­ки­ра­не.

Сто­ти­не, ако не и хи­ља­де во­за­ча по­ку­ша­ва­ле су да се вра­те на Но­ви Бе­о­град или дру­ге де­сти­на­ци­је с ко­јих су до­шли, во­зе­ћи у нео­пи­си­вој гу­жви, на не­ко­ли­ко сан­ти­ме­та­ра дис­тан­це, у не­ком прав­цу, да би их не­ки во­зач из су­прот­ног прав­ца оба­ве­стио да се вра­те јер је и тај пра­вац за­тво­рен. Чи­ни ми се да је то тра­ја­ло са­ти­ма док не­ка­ко ни­сам пре­шао трам­вај­ски воз за Но­ви Бе­о­град. Ни­ком то ис­ку­ство не бих по­же­лео, гра­ђа­ни ко­ји су у то­ме уче­ство­ва­ли зна­ће о че­му го­во­рим.

У не­де­љу 30. сеп­тем­бра че­као сам ауто­бус за цен­тар гра­да на ста­ни­ци Шпан­ских бо­ра­ца. Ка­да је про­шло по­ла са­та а да ни­је до­шао ни­је­дан ауто­бус, на­звао сам при­ја­те­ља из цен­тра да по­гле­да да ли је Те­ра­зиј­ски ту­нел за­тво­рен. Ја­вио ми је да је­сте. Све је би­ло ја­сно: ма­ра­тон­ци тр­че још је­дан круг. Мо­же­мо са­мо се­де­ти код ку­ће.

Ми­слим да не­ма сми­сла мал­тре­ти­ра­ти цео град ра­ди огра­ни­че­ног бро­ја оних ко­ји же­ле да тр­че ма­ра­тон. Бе­о­град има не­ко­ли­ко ста­ди­о­на са ста­за­ма за тр­ча­ње или крос ста­за где се мо­же тр­ча­ти без по­сле­ди­ца по гра­ђа­не. Не ве­ру­јем да гра­ђа­ни же­ле да гле­да­ју тр­ка­че ка­ко про­ла­зе та­ко мно­го да би због њих тр­пе­ли све опи­са­но. Сва­ка­ко не ве­ћи­на.

Фе­о­дор Стар­че­вић, ам­ба­са­дор у пен­зи­ји