Изборне игре са мањинама

Специјално за „Политику”
Скопље, 5. маја – Интересовање медија и јавности за представљане изборне коалиције владајућег ВМРО ДПМНЕ премијера Николе Груевског, за предстојеће превремене изборе било је разумљиво из због најава да ће тим чином бити шокиран опозициони Социјалдемократски савез, матична партија председника Бранка Црвенковског.

Најаве су потврђене али су саставом премијерове изборне коалиције били шокирани и многи други, пре свега припадници националних мањина, који имају своје политичке асоцијације. На свечаном подијуму, заједно са премијером Груевским, појавили су се лидери етничких партија: Срба, Турака, Рома, Цинцара и Бошњака. Заједно са неколико других партија са предзнаком ВМРО укупно их је деветнаест и премијер Груевски је с правом изјавио да је то „апсолутно победничка коалиција”.

Ако је прикључење шест ромских и по две турске и цинцарске партије разумљиво јер се заснива на претходном партнерству, појава Демократске партије Срба (ДПС) у вмровској коалицији овде је с правом дочекана као шокантно изненађење. ДПС је традиционални партнер Социјалдемократског савеза и до сада никаква политичка померања нису могла да промене изворну оријентацију Срба, да и они који су политички неорганизовани гласају за партије леве оријентације.

Реч је о природној припадности партијама које су у свим претходним изборима биле отворене за партнерство са партијама националних мањина. Социјалдемократски савез Македоније, партија која је настала трансформацијом Савеза комуниста и која деценију и по парира радикалним вмровцима, била је природно упориште политичким асоцијацијама али и аполитичним припадницима етничких заједница.

Истина, садашњи ВМРО ДПМНЕ није више партија екстремних националиста, који су на сваком кораку загорчавали живот припадницима националних мањина, који су Србију прогласили главним непријатељем Македоније, али вмровци никада нису били поуздан партнер Србима.

И, разумљиво, чланство и партијски неопредељени припадници националних мањина чије су се партије приклониле вмровцима, реагују разумљивом жестином и у недостатку других могућности, гласно изјављују да неће гласати за вмровску коалицију. Ако су Срби најгласнији, слично реагују припадници турске, ромске и бошњачке националне мањине, чије су партије, уз мале изузетке, свој национални и политички опстанак и просперитет, темељиле на савезу са СДСМ и македонским лево оријентисаним партијама.

Нема никакве сумње да је и Социјалдемократски савез председника Црвенковског, у претходних седамнаест година изневеривао наду и жеље етничких заједница, али је овима давао простора за несметано испољавање националног идентитета. У СДСМ-у су такав третман објашњавали слабом кадровском понудом коалиционих партнера етничких партија, који нису задовољавали тражене критеријуме за значајније државне функције.

Социјалдемократама у том смислу не може да се приговори јер је истина да су руководства партија етничких заједница, па и Демократске партије Срба, састављене од ситних каријериста и профитера, херметички затворене за нове кадрове. Из тога произлазе и нове коалиције, па и ова са вмровцима, која руководствима етничких партија гарантује лагодне позиције ако се победи на предстојећим изборима. Чињеница да су лидери малих етничких партија своје коалицирање са вмровцима условили својим појављивањем на изборним листама, на местима која гарантују посланички мандат, довољно говори о карактеру коалицирања.

На делу је дакле обезличавање политичких партија националних мањина у Македонији, за које нико не може окривити владајући ВМРО ДПМНЕ премијера Груевског или било коју другу македонску политичку партију. У надметању за власт, ВМРО ДПМНЕ и СДСМ, две највеће македонске политичке партије не бирају средства у борби за гласаче, па давање неколико посланичких мандата припадницима етничких партија ништа не значи у поређењу са добијањем власти.

Ваља још рећи да статистике показују да су на свим претходним парламентарним изборима у Македонији најдисциплинованији, па дакле и најбројнији гласачи, припадници националних мањина.