Ткањем хлеб зарађује

Ко залута или уговори сусрет у Улици господара Вучића, оријентир му је ткачка радња „Марковић”. Ниска стара кућица, у којој оџак надвирују зграде из комшилука уочљива је баш због скромног изгледа. У малом прозорском окну раширени су платно и пешкири за славе и крштења.Истог трена када се пређе праг, точак времена окрене се уназад. С разлогом, јер простор заузимају две огромне ткачке машине, које су напуниле већ 120 година, а ту је и „летећи” чунак.

– Нису украс. Изаткале су хиљаде километара платна – тврди Зоран Марковић, који са оцем и супругом дели посао.

Они се труде да овај стари занат опстане, иако то није лако.

– После Другог светског рата у граду је било 47 ткачких радионица. Преживела је само наша и још једна уистом сокаку. За ткаче су времена увек била неприлична, јер је посао тежак и слабо цењен, али је леп и посебан, па ми је од њега хлеб сладак колико год да зарадим – признаје ткач.Занат је почео да пече још као студент, иако је могао да живи од џепарца. Гледао је како отац барата са платном и како се према муштеријама опходи, а пријало му је што га већ као младића стасалог за војску, они који са оцем посао уговарају ословљавају са мајсторе. То је била потврда да није дангубио. Сад може да се похвали како иза себе има 25 година ткачког стажа.

Непогрешив је у препознавању тканина, а нарочито њиховог квалитета, па вели како данашњи материјали ретко заслужују високу оцену.

На питање шта је пресудно за почетак ткања,Зоран подсећа, да су тооснова и потка.

– Основа садржи одређени број жица или нитикоје могу да буду од памука или неког другог намотаја. Нити треба провући кроз крила и брдо. Крила се подижу и спуштају правећи „зев” кроз који пролази чунак то јесте потка. Ту је и „брдо” или чешаљ који потку сабија. Са основом и потком добија се тканина – завршава лекцију ткач.

Ако имамо на уму да је све што обучемо скројено од неког претходно направљеног материјала, онда се опет враћамо првобитном питању – како се добијају материјали који међусобно нису слични.

– Иде се на различито увођење основе, затим на различито подизање „крила” и различитом потком. Зоран напомиње да се различитим увођењем добијају разноврсни преплетаји, а од њих и материјали сатен, панама, рипс, креп....

У радионици породице Марковић, одувек се производило српско и призренско платно. Најлепши део посла обавља Зоранова супруга Биљана. Она, везом оплемењује пешкире намењене за крштење, свадбе и славе, а у помоћ притекну и ћерке, које осим ђачких обавеза радо прихвате и задатак у радионици. Породица Марковић својим рукотворинама помаже очувању наше традиције, а све што муштерије пазаре у овој радњи има благослов Српске православне цркве.