Tkanjem hleb zarađuje

Ko zaluta ili ugovori susret u Ulici gospodara Vučića, orijentir mu je tkačka radnja „Marković”. Niska stara kućica, u kojoj odžak nadviruju zgrade iz komšiluka uočljiva je baš zbog skromnog izgleda. U malom prozorskom oknu rašireni su platno i peškiri za slave i krštenja.Istog trena kada se pređe prag, točak vremena okrene se unazad. S razlogom, jer prostor zauzimaju dve ogromne tkačke mašine, koje su napunile već 120 godina, a tu je i „leteći” čunak.

– Nisu ukras. Izatkale su hiljade kilometara platna – tvrdi Zoran Marković, koji sa ocem i suprugom deli posao.

Oni se trude da ovaj stari zanat opstane, iako to nije lako.

– Posle Drugog svetskog rata u gradu je bilo 47 tkačkih radionica. Preživela je samo naša i još jedna uistom sokaku. Za tkače su vremena uvek bila neprilična, jer je posao težak i slabo cenjen, ali je lep i poseban, pa mi je od njega hleb sladak koliko god da zaradim – priznaje tkač.Zanat je počeo da peče još kao student, iako je mogao da živi od džeparca. Gledao je kako otac barata sa platnom i kako se prema mušterijama ophodi, a prijalo mu je što ga već kao mladića stasalog za vojsku, oni koji sa ocem posao ugovaraju oslovljavaju sa majstore. To je bila potvrda da nije dangubio. Sad može da se pohvali kako iza sebe ima 25 godina tkačkog staža.

Nepogrešiv je u prepoznavanju tkanina, a naročito njihovog kvaliteta, pa veli kako današnji materijali retko zaslužuju visoku ocenu.

Na pitanje šta je presudno za početak tkanja,Zoran podseća, da su toosnova i potka.

– Osnova sadrži određeni broj žica ili nitikoje mogu da budu od pamuka ili nekog drugog namotaja. Niti treba provući kroz krila i brdo. Krila se podižu i spuštaju praveći „zev” kroz koji prolazi čunak to jeste potka. Tu je i „brdo” ili češalj koji potku sabija. Sa osnovom i potkom dobija se tkanina – završava lekciju tkač.

Ako imamo na umu da je sve što obučemo skrojeno od nekog prethodno napravljenog materijala, onda se opet vraćamo prvobitnom pitanju – kako se dobijaju materijali koji međusobno nisu slični.

– Ide se na različito uvođenje osnove, zatim na različito podizanje „krila” i različitom potkom. Zoran napominje da se različitim uvođenjem dobijaju raznovrsni prepletaji, a od njih i materijali saten, panama, rips, krep....

U radionici porodice Marković, oduvek se proizvodilo srpsko i prizrensko platno. Najlepši deo posla obavlja Zoranova supruga Biljana. Ona, vezom oplemenjuje peškire namenjene za krštenje, svadbe i slave, a u pomoć priteknu i ćerke, koje osim đačkih obaveza rado prihvate i zadatak u radionici. Porodica Marković svojim rukotvorinama pomaže očuvanju naše tradicije, a sve što mušterije pazare u ovoj radnji ima blagoslov Srpske pravoslavne crkve.