Емотивна помоћ и самопомоћ

Како је живот динамичан, у свачијем животу се, с времена на време, појављују ситуације због којих се лоше осећа, трпи. Када некога мучи неки догађај, неуспех, раскид... тада се по правилу окреће блиским људима са којима разговара о датој ситуацији и како је доживљава. Тим особама није свеједно како се он осећа, тако да саосећају и њима је тешко зато што је њему тешко. Због тога пријатељи, родитељи, рођаци, партнери, интуитивно покушавају да смање интензитет патње особе која пати.

Како ће изгледати нечији покушај да утиче на туђа или сопствена осећања, то произлази из његове представе о томе шта су осећања и како настају. Већина људи мисли да су осећања једноставно осећања, да долазе из наше психе, нашег несвесног, и да се ту не може много учинити – да смо заправо немоћи пред веома непријатним осећањима. Док једни верују да би их требало „избацити из себе”, што претпоставља веровање у постојање неке врсте препуног „резервоара за емоције” у особи, други покушавају да их анестезирају алкохолом, лековима за смирење, дрогама, а трећи сматрају да треба „ударити бригу на весеље”, престати мислити о негативном, усмерити се на позитивно и на силу уживати у ономе што им живот тренутно пружа.

Сви наведени начини могу бити ефикасни у смањењу патње, али сваки од њих носи и неке ризике. На пример, ако неко закључи да је у његовом случају алкохол веома ефикасно средство за смањење патње, он може, временом, постати алкохоличар.

Емоционална писменост

Људима који се разумеју у то како настају емоције и чему служе – који су „емоционално писмени” – на располагању стоје здрави начини смањења интензитета било своје, било туђе емотивне патње. Емотивно писмена особа зна да за појаву њених осећања није крива ситуација по себи или нека друга особа, већ да су њена осећања начин на који она реагује на дату ситуацију. Она такође зна да се осећања не појављују мистериозно сама по себи, него су резултат тога како је неко схватио дату ситуацију и како ју је вредновао. Када неку ситуацију оценимо као важну на негативан начин, резултат су наша непријатна осећања. Што нам је важнија, то су осећања снажнија.

Другим речима, наша осећања су последица начина на који размишљамо о нечему, последица оног значења које смо томе приписали и оне важности коју смо дали том значењу. Из тога следи да када желимо да променимо интензитет нечије емоционалне реакције, не треба да се бавимо самом емоцијом јер је она последица, већ треба да се бавимо њеним узроком: оним начином размишљања особе који ју је створио (приписаним значењем и важношћу).

Када се бавимо начином на који је неко доживео неку ситуацију (приписивање значења и важности), тада улазимо у његову субјективност. Познато је да различити људи у потпуно истој ситуацији реагују различитим емоцијама: страхом, љутњом, срећом, олакшањем итд., а да други у датој ситуацији уопште не реагују емотивно. Разлог за то је што различити људи у истој ситуацији приписују различита значења која затим различито вреднују.

Разговор као лек

Како онда променити или смањити интензитет неког нежељеног непријатног осећања? Најједноставнији начин јесте да се поразговара са особом која осећа о томе шта све та ситуација њој значи, зашто јој је важна и колико. Не треба јој нешто посебно објашњавати, него постављати питања и пажљиво слушати одговоре.

Деца по природи ствари немају изграђене реалистичне преставе о себи, другима и свету, и зато су склона да негативне догађаје тумаче на искривљен начин и да им приписују превелику важност – да „катастрофирају”. Тада родитељи треба да разговарају са децом и да им својом одраслом логиком објасне и помогну да ситуацију схвате на исправан начин и да је правилно вреднују.

Не треба сва непријатна осећања сузбијати по сваку цену. Ако је некоме умрла важна особа, тај једноставно мора да прође кроз болан процес туговања. Свако непријатно осећање, које је резултат разумно приписаног значења и важности, има неку своју функцију – али о томе неки други пут.