Emotivna pomoć i samopomoć

Kako je život dinamičan, u svačijem životu se, s vremena na vreme, pojavljuju situacije zbog kojih se loše oseća, trpi. Kada nekoga muči neki događaj, neuspeh, raskid... tada se po pravilu okreće bliskim ljudima sa kojima razgovara o datoj situaciji i kako je doživljava. Tim osobama nije svejedno kako se on oseća, tako da saosećaju i njima je teško zato što je njemu teško. Zbog toga prijatelji, roditelji, rođaci, partneri, intuitivno pokušavaju da smanje intenzitet patnje osobe koja pati.

Kako će izgledati nečiji pokušaj da utiče na tuđa ili sopstvena osećanja, to proizlazi iz njegove predstave o tome šta su osećanja i kako nastaju. Većina ljudi misli da su osećanja jednostavno osećanja, da dolaze iz naše psihe, našeg nesvesnog, i da se tu ne može mnogo učiniti – da smo zapravo nemoći pred veoma neprijatnim osećanjima. Dok jedni veruju da bi ih trebalo „izbaciti iz sebe”, što pretpostavlja verovanje u postojanje neke vrste prepunog „rezervoara za emocije” u osobi, drugi pokušavaju da ih anesteziraju alkoholom, lekovima za smirenje, drogama, a treći smatraju da treba „udariti brigu na veselje”, prestati misliti o negativnom, usmeriti se na pozitivno i na silu uživati u onome što im život trenutno pruža.

Svi navedeni načini mogu biti efikasni u smanjenju patnje, ali svaki od njih nosi i neke rizike. Na primer, ako neko zaključi da je u njegovom slučaju alkohol veoma efikasno sredstvo za smanjenje patnje, on može, vremenom, postati alkoholičar.

Emocionalna pismenost

Ljudima koji se razumeju u to kako nastaju emocije i čemu služe – koji su „emocionalno pismeni” – na raspolaganju stoje zdravi načini smanjenja intenziteta bilo svoje, bilo tuđe emotivne patnje. Emotivno pismena osoba zna da za pojavu njenih osećanja nije kriva situacija po sebi ili neka druga osoba, već da su njena osećanja način na koji ona reaguje na datu situaciju. Ona takođe zna da se osećanja ne pojavljuju misteriozno sama po sebi, nego su rezultat toga kako je neko shvatio datu situaciju i kako ju je vrednovao. Kada neku situaciju ocenimo kao važnu na negativan način, rezultat su naša neprijatna osećanja. Što nam je važnija, to su osećanja snažnija.

Drugim rečima, naša osećanja su posledica načina na koji razmišljamo o nečemu, posledica onog značenja koje smo tome pripisali i one važnosti koju smo dali tom značenju. Iz toga sledi da kada želimo da promenimo intenzitet nečije emocionalne reakcije, ne treba da se bavimo samom emocijom jer je ona posledica, već treba da se bavimo njenim uzrokom: onim načinom razmišljanja osobe koji ju je stvorio (pripisanim značenjem i važnošću).

Kada se bavimo načinom na koji je neko doživeo neku situaciju (pripisivanje značenja i važnosti), tada ulazimo u njegovu subjektivnost. Poznato je da različiti ljudi u potpuno istoj situaciji reaguju različitim emocijama: strahom, ljutnjom, srećom, olakšanjem itd., a da drugi u datoj situaciji uopšte ne reaguju emotivno. Razlog za to je što različiti ljudi u istoj situaciji pripisuju različita značenja koja zatim različito vrednuju.

Razgovor kao lek

Kako onda promeniti ili smanjiti intenzitet nekog neželjenog neprijatnog osećanja? Najjednostavniji način jeste da se porazgovara sa osobom koja oseća o tome šta sve ta situacija njoj znači, zašto joj je važna i koliko. Ne treba joj nešto posebno objašnjavati, nego postavljati pitanja i pažljivo slušati odgovore.

Deca po prirodi stvari nemaju izgrađene realistične prestave o sebi, drugima i svetu, i zato su sklona da negativne događaje tumače na iskrivljen način i da im pripisuju preveliku važnost – da „katastrofiraju”. Tada roditelji treba da razgovaraju sa decom i da im svojom odraslom logikom objasne i pomognu da situaciju shvate na ispravan način i da je pravilno vrednuju.

Ne treba sva neprijatna osećanja suzbijati po svaku cenu. Ako je nekome umrla važna osoba, taj jednostavno mora da prođe kroz bolan proces tugovanja. Svako neprijatno osećanje, koje je rezultat razumno pripisanog značenja i važnosti, ima neku svoju funkciju – ali o tome neki drugi put.