Све је мање пашњака и оваца

Банатско Ново Село – Стадо оваца ретка је слика на јужнобанатским пашњацима. Све ређе је и да сретнете каквог млађег чобанина, а јединствена она с обода Банатског Новог Села, да наиђете на њих двоје. Баш тако, као што су пар у животу, тако и више од четрдесет година заједнички раде Јован и Смиља Лазић.

Свакога данa су уз овце, дуже од две деценије. Чобане за себе, али припазе и покоју комшијску овцу. Грла је тако мало да је ово што се може видети на ободу села и све што се да пребројати по овдашњим торовима – укупно осамдесетак. Једва да се скупи у ово једно стадо, а остале стоке на паши, као и лепих травнатих комада земље готово да и нема. Реткост је и да се они на свој положај уопште не жале. Насмејани и добро расположени радо прихватају разговор.

„Нама је овако добро. Свакога дана, као што неки иду у канцеларију, ми се упутимо овде. Радни дан је од свитања до сумрака. Лакше нам је јер смо заједно и није досадно. Једноставно се навикнеш и дан прође… Овде и једемо, жена понесе нешто хране, ређе идемо на паузу за ручак, а можемо јер кућа није далеко. Знаш како се исплати. Ја људима косим ливаду пред кућом, дам нешто стајског ђубрива за детелину и ту добро прођем. Већи део године овце пасу. Сезона нам је од марта до касне јесени, па и зими све док нема снега”, прича нам Јован. А управо на недостатак топлог оброка, усамљеност и монотонију жале се њихове колеге. Чобани су тражени и добро плаћени „кадар” али их је све мање, па је и то разлог што се и стада смањују. И тако се круг затвара. Њих двоје су избегли из Книна, деведесетих година прошлог века и скућили се у Банату. Једино је нагласак остао. Деца су отишла својим послом.

Градски човек који у урбаним условима јури за послом, притиснут кредитима, плаћањем рачуна, бомбардован бујицом информација и саветима за здрав живот и превенцију болести, просто пожели да овако зарађује. Али и новосељанску идилу кваре муке које нису заобишле ни ове људе.

„Прво смо држали краве, али смо их смакли и сада чувамо овце, мало коза својих и нешто туђих, све укупно 85 комада. За то ме људи плате. Нема овде много, по кући неко има три-четири грла, да има свеже млеко и справи нешто сира. Овде крађа нема. Не могу да кажем и продаја јагњади с пролећа донесе неки динар, али мука је шта са вуном, јер је нико неће. Мени 15 џакова стоји од пролећа и мораћемо да је бацимо, а могла би да се добро искористи као некада што се радило. Било је организованог откупа, људи причају да је ишла за со – кило вуне, две киле соли, а сада је нико неће, па стоји, усмрди се, а ми се давимо у њој и бацамо је што је грехота. Од млека жена прави сир и то добро иде. Али тешко је са пашњацима, јер овца мора да пасе сваког дана”, веле још наши саговорници.

Јован и Смиља имају помоћ верних и вредних пулина, за које причају да обављају пола посла. Неуморно јуре заблуделе овце које умеју да се занесу. Кажу скоро све знају сами, послушни су и вежу се за газду, па код другог неће да „раде”.

„То су посебни керови, а без овог нашег не бисмо могли да изађемо на крај, јер и године су притисле, али радићемо док нас здравље служи. За сада је добро, све у свему не жалимо се. Волимо овај посао, заједно смо, а и нисмо хтели да живимо од социјалне помоћи и да будемо на терету деци”, закључују Јован и Смиља Лазић.