Кад су браћа ратовала заједно

Прошло је 106 година откако је Црна Гора, 8. октобра 1912, прва од балканских држава објавила рат већ ослабљеној отоманској империји. Одмах су је, у складу с ранијим договором, следиле Србија, Бугарска и Грчка. Почели су дуго припремани балкански ратови, који су трајали од октобра 1912. до јула 1913. године, из темеља изменивши прилике у овом делу Европе.

Али прошло је много времена од настанка идеје о коначном ослобођењу хришћанских народа на Балкану од турске власти до њене реализације. Јер, балканске државе имале су заједнички интерес да потисну Османско царство с Балкана и ослободе своје сународнике, који су још живели унутар његових граница, али нису лако могле да се договоре око поделе територије.

Осим тога, за ту идеју дуго нису имале подршку великих сила, с изузетком Русије. Посебно су Велика Британија и Аустроугарска биле против ширења балканских држава. Аустроугарска је желела да слабљење отоманске империје искористи за ширење у правцу југа, док је Велика Британија дуго подржавала опстанак овог царства, како би преко њега контролисала колоније у Азији.

Коначно, уз посредовање руске дипломатије, лета 1912. године склопљен је Балкански савез који су чиниле Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка. Четири државе сложиле су се о заједничком рату против Турске и подели њене територије.

Било је договорено да се Србији омогући излазак на Јадранско море, као и то да Србија добије северни, а Бугарска јужни део Македоније. Средишњи део ове области – вардарска Македонија – требало је да буде подељена после арбитраже руског цара. Осим Русије, склапање овог савеза подржала је и Француска, а прећутно је на њега пристала и Велика Британија.

Већ тада су почеле припреме за рат, а као повод за његов почетак узети су инциденти на црногорско-турској граници, о којима је известила и „Политика” од 27. септембра 1912. (по јулијанском календару): „Јуче пре подне турска војска повредила је црногорску границу код Берана и напала на црногорске карауле. Црногорци су напад јуначки одбили.

После подне напад је поновљен. Кад су Турци јутрос пред зору поново ударили, на Цетињу су решили да се Турској објави рат. Црногорска војска већ је прешла турску границу код Берана и према Скадру. Јутрос су биле већ прве битке које су завршене потпуним поразом турске војске”.

На вест о почетку рата у целој Србији завладало је велико узбуђење јер се осетило да је наступио тренутак за уједињење српског народа и ослобођење крајева који су још били под Турцима: „Са објавом рата почела је велика акција за ослобођење хришћана у Турској.

После Црне Горе Турској ће објавити рат Србија, Бугарска и Грчка. То ће бити велики поход о којем су сневали наши дедови. То ће бити велика, братска манифестација балканских народа, почетак балканске самосталности и еманципације од Европе. Храбрим Црногорцима је пало у дело да ту акцију почну”, објавила је „Политика”.

Ова очекивања показала су се као оправдана. Јер, балкански ратови били су веома успешни по Србију, али и њене савезнике. То нарочито важи за Први балкански рат, током којег је Србија ослободила Косово, Рашку област и вардарску Македонију, крајеве познате под називом „Стара Србија” (на том простору је настала српска средњовековна држава), али и северни и средњи део Албаније, после чега је избила на Јадранско море.

Српска војска посебно се истакла у Кумановској (23–24. октобар) и Битољској бици (8–10. новембар) у којима је извојевала сјајне ратне победе. Успешна је била и црногорска војска која је ослободила север данашње Црне Горе, али и већи део Метохије, да би се код Ђаковице спојила са српском војском. Нешто мање успеха имала је код Скадра, који је дуго држала под опсадом.

Али ратни успеси Србије веома су узнемирили Аустроугарску, чији је генералштаб чак размишљао о уласку у рат. Зато је Аустроугарска, новембра 1912. године, у Валони, издејствовала стварање Албаније као самосталне државе и поставила ултиматум Србији да се повуче с јадранске обале, односно изван граница новопроглашене државе. Како би се решили ови спорови, велике силе организовале су Лондонску конференцију, која је завршена миром потписаним 30. маја.

Њиме су Османском царству одузети сви европски поседи западно од линије Енос–Мидија и призната територијална проширења балканских држава. Али била је призната и независност Албаније, којој је придодат и Скадар, који је црногорска војска почетком 1913. заузела, а Србији није био дозвољен излазак на Јадранско море.

Био је нејасно дефинисан и статус Македоније, што је био увод у сукобе дојучерашњих савезника. Будући да је српска војска сама ослободила Македонију, као и да Србији није омогућен излазак на јадранску обалу, наша влада захтевала је да ова област у целости уђе у састав Србије. Бугарска се, помогнута аустроугарском дипломатијом, уз позивање на раније постигнуте договоре, залагала да већи део Македоније уђе у њен састав, као и да добије заједничку границу с Албанијом.

То је био увод у нови рат, који је почео 29. јуна, када је на реци Брегалници бугарска војска напала српску. После осмодневних борби српска војска је из ове битке изашла као победница, а на страну Србије стале су и Грчка, Румунија и Црна Гора, која је на Брегалницу послала и део својих трупа.

После тога Бугарска се нашла у тешкој позицији и затражила примирје, па је Други балкански рат завршен Букурештанским миром, склопљеним 10. августа 1913. Овим миром Србији су потврђене територије вардарске Македоније, Рашке области и Косова, као и заједничка граница с Црном Гором, којој је припао највећи део Метохије (градови Пећ и Ђаковица) и градови Беране, Мојковац, Бијело Поље, Пљевља и Плав, односно север данашње Црне Горе.

Грчка је добила егејску Македонију, Епир и западну Тракију, а Бугарска пиринску Македонију и источну Тракију. Турска је успела да поврати Једрене с околином, а потврђено је и стварање Албаније.

Тако је Србија, уз велике жртве и напоре, из ових ратова изашла двоструко увећана. Пре рата имала је 48.301 квадратни километар и око три милиона становника, а после балканских ратова 87.704 квадратна километра територије и више од 4,5 милиона становника. Остварен је и вековни сан – да крајеви Старе Србије, који се (посебно Косово и Рашка област), сматрају колевком српске државности, уђу у њен састав.

Али ови ратови довели су и до погоршања односа с Бугарском, која је њихов исход сматрала за неправду и чекала прилику да се освети, а посебно су заоштрили односе с Аустроугарском у којој је преовладао став да се односи са Србијом морају решити ратом. До њега је дошло непуних годину дана касније, само што су овај пут у тај сукоб ушле готово све државе света.