Референдумски ајвар

У кичастом амбијенту магијског Скопља, где су изграђени монументални споменици Александровим фалангистима, а застава НАТО-а се вијори испред зграде Генералштаба, у граду подељеном на македонски и албански део, лебди Бизмаркова геополитичка визија: онај ко контролише долину реке Вардар, постаје господар Балкана.

Нису каравани политичара највишег ранга из ЕУ, Америке и НАТО-а изненада осетили потребу да Македонце убеде како је, уместо ајвара, укуснији хамбургер преливен кечапом. Поручујући им да јужњачки гурманлуци морају бити преливени северњачким преливима, спин доктори нису схватили како су, тврдећи како је референдум важнији од мириса печених паприка, лупили шамарчину чак и оним Македонцима који немају ни најосновније трагове патриотског ДНК у себи.

„Ма немој, ништа није важније од ајвара”, рекао ми је један од водећих македонских интелектуалаца, који се одавно залаже за улазак Македоније у НАТО и ЕУ, па се подразумева да је на изборима гласао за премијера Зорана Заева. Али, када му је понуђено да на референдумском политичком менију мења своје име за евроатлантске интеграције, одлучио је да бојкотује референдум.

„Како би гласали Срби да их Запад замоли да се од сутра зову северни Срби. То је чак више смешно, него што је увредљиво”, казао ми је резигнирано присталица грађанске Македоније с циничним осмехом карактеристичним за људе који су помирени са судбином и схватају је као природан ток историје, а никако логике. Он није оптерећен вишком национализма и митоманије о македонском Сунцу, што би га сврстало у припаднике конзервативног ВМРО-ДПМНЕ који је предводио Никола Груевски. Пре бих га описао као македонску верзију Чедомира Јовановића, с нешто дужом брадом.

Али, Груевског више нема. Од доласка на власт, чврстом руком је водио Македонију, узурпирао је медије, судство и полицију, свестан да после оружане побуне Албанаца 2001. године који су резултирали Охридским споразумом и кохабитацијом с албанским партијама у власти, не сме да превише води рачуна о стерилним демократским правилима у земљи где се с истом страшћу пева, плаче и понекад пуца.

Судским процесуирањем Груевског и останком на ветрометини усамљеног председника Ђорђа Иванова, чинило се да регион добија новог, нашминканог прозападног лидера у лику Зорана Заева. Службеницима америчке велелепне дипломатске постаје на брду које доминира над Скопљем, са осам спратова испод земље, није требало да ординирају по терену или посећују физијатре, распитујући се да ли Груевски заиста окреће превише главу ка Истоку. Суочени с Ердогановим окретањем леђа, схватили су колико им је потребна стабилна Грчка, па су хтели да, затварањем главног спољнополитичког проблема Атињана, учине две ствари: лечење рањеног јужног крила НАТО-а и увлачење још једне балканске земље у орбиту Алијансе. Осокољени преузимањем Црне Горе у своје ексклузивно царство, Американци и Европљани су помислили да ће Македонци бити лак залогај. Можда су ипак требали да консултују мудрог Мила Ђукановића. Он је схватио зашто Црна Гора не сме да распише референдум о уласку у НАТО.

Македонско бирачко тело подељено је на две дубоко зараћене стране, које су пролиле крв у Собрању, док у позадини Албанци спокојно поручују, удобно седећи на Тиранској платформи, како су они једини искрени амерички савезници.

Зашто је онда пројекат северне Македоније на западном Балкану, у југоисточној Европи, то ново играње регионалном географијом, које се не би сетио ни Бајага, доживео референдумски фијаско? И због чега је Зоран Заев уместо ајвара појео љутеницу? Већ је референдумско питање наговештавало да ће питоми Македонци прокључати: „Да ли сте за улазак у ЕУ и НАТО, уз прихватање споразума између Македоније и Грчке”. Писци референдумског питања нису се чак ни удостојили да експлицитно наведу да је реч о Преспанском споразуму о промени имена Републике Македоније, те би се помислило да се грађани изјашњавају о споразуму о увозу воћа или фудбалера.

Али, уместо да витешки признају да је референдум пропао, европски, амерички и НАТО званичници прогласили су га победом, што је додатно распалило политичке страсти. Лицемерје западних владајућих политичких елита и покушај прекрајања воље грађана Македоније који нису пристали да постану северни јужњаци, релативизовањем резултата референдума који је лаконски оцењен консултативним, уз дипломатске притиске да се промена имена прогура кроз парламент, само ће повећати отпор Македонаца.

Пут у ЕУ није само чекирање карте за лет у Брисел, већ истинска демократизација друштва. Али у то верују, изгледа, само мале земље, које се по ко зна који пут сударају с интересима самопрокламованих лучоноша демократских вредности и њихових либералних мејнстрим медија. Када се воља грађана поклопи с интересима великих сила, онда се то зове демократија. Када се грађани супротставе на референдуму, следе батине.

Овај референдум Македонци су одлучили ћутањем. Чак се и нови лидер ВМРО-ДПМНЕ-а Христијан Мицкоски у кампањи понашао као пантомимичар, за разлику од председника Ђорђа Иванова. У време власти Николе Груевског, Иванов је важио за његову пудлицу, понашајући се као Слобин Милан Милутиновић. Али, оставши усамљен, Иванов се није сакрио у своју резиденцију, већ је и с говорнице Генералне скупштине УН критиковао САД, ЕУ и НАТО, позивајући грађане да бојкотују референдум. Тек када је остао одбачен, показао је како се, борбом за своја уверења, од пудлице постаје шарпланинац!

Многи ће рећи да Македонци нису искористили историјску шансу да експресно уђу у НАТО и покрену преговоре са ЕУ после 27 година. Можда је балканска ирационалност поново победила прагматизам. Да ли су присталице те теорије у праву? Покушаћу да будем на њиховој страни. Шта бисте помислили о мени када бих овај текст потписао са – северни Александар Апостоловски. У одговору на то питање крије се и одговор зашто је референдум пропао.