Воденица из старе ере

Једна од основних намирница која прати човека практично од његовог настанка јесте брашно.

Вековима су људи знали за хранљивост пшеничног зрна због чега су користили брашно у свакодневној исхрани и од њега правили укусне производе. Ипак, на почетку цивилизације, људи нису знали како да дођу до укусног праха преточеног у брашно, већ су јели цело зрневље.

Када је човек, вероватно случајно, открио да је измрвљени јестиви прах далеко укуснији од пшеничног зрна, почео је камењем да уситњава житарице. Тако је настао први, додуше примитивни, ручни млин, састављен од два камена којима је ситњено зрневље.

Око 200. године пре нове ере проналазачи су открили прву комплетну машину за млевење зрневља – жрвањ. У овај „уређај” жито је сипано кроз посебан отвор у горњем камену који се затим окретао и тако млео зрневље у брашно. Цела машина је покретана уз помоћ ручице, а млевење на овом жрвњу није уопште био лак посао јер је била потребна велика снага да се машина покрене.

Први трговачки млинови подизани су у старом Риму и били су под строгом контролом државе.

Око 100. године пре нове ере саграђена је и прва воденица. Она је била од камена, с дрвеним крацима, и уз помоћ ове воденице снага воде је заменила човекову или животињску снагу приликом окретања точка.

Воденице су подизане на рекама и потоцима, биле су различитих величина и дуго времена биле су у непрекидној употреби јер је брашно људима било свакодневно потребно за прављење хлеба и других намирница.

Развојем цивилизације и напретком технологије развијали су се и начини млевења жита.

У средњем веку Холанђани су први употребили ветрењаче које су окретане уз помоћ ветра. Уз помоћ снаге ветра окретани су велики точкови који су претварали зрневље у брашно.

У модерно доба природу и човека замениле су јаке електричне машине смештене у индустријским погонима у којима се меље брашно.